Просветни гласник

0 ИЗУЧАВАЊУ СТАРЕ ОРПСКЕ ДРКВЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ

415

да има трага да је у њој било 18 стубова, ади како су ти стубови биди распоређени и чему су они сл.ужили ? о том нам. г. Мидојевић ништа не каже ; да је имала три олтара; али да ли ту треба разумети три олтарне апсиде или три олтара, од главне и од сноредне (параклиса) дркве, не умем погодити. Г. Мил.о.јевић нам говори још о једној старој цркви у нданини Чичавици а у седу Ордату, која је, вели, служида до 1845 год. и „која је бида старија, знатнија и депша од Високих Дечана", која је — но причању — имада једео ведико и 12 мањих кубета, која је имада оковратнике и прозоре украшене мраморним стубовима и релијеФним резотинама; која је била обложена споља муаморним плочама а изнутра Фрескама и мозаичким сдикама и т. д. Незнам да ли се човек може осдонити на ту белешку. По том опису изгдеда, да је ту — у Ордату — била нека од најсјајнијих старих црквених грађевина, ал одкуд да о њој нема нигде писмена спомена? Одкуд да је сви други путници осем г. Милојевића обиђу ? Не могу ову нрилику пропустити а да не изразим своју сумњу, да је бидо у старој српској држави сјајнијих цркава од оних, које су нам још очуване у цедини иди у повећим урвинама. Нећу рећи да није бидо ни на оним зградама, К0 Ј е су доцније у време турског господства порушене, каквих ориђинадних вештачких црта, каквих архитектонскнх особина које би биде врдо важне и поучљиве за историка српске вештине и каквих се сад, може бити, не надази ни на једној старој црквеној грађевини, али не могу никако веровати да је било цркава које би се но лепоти и богатству утрошеном у њихово зидање могде надметати са Вис. Дечанима, Студеничком давром, Грачаницом, Ђурђевим Стубовима и т. д. Стари наши калуђери истина нису тодпко опширни у описивању краљев. задужбина колико би се могло очекивати, али се бар некима од њих не може одрећи да су знали оценити богатство и лепоту цркава, па код њих надазимо да се баш те грађевине, које су нам више мање добро очуване, истичу као најсјајнији споменици и најбогатије задужбине. Да те најсјајније црквене грађевине преживе сва насиља турска, да оне остану у животу, док су стотине других мањих цркава срушене да им се данас једва траг нознаје, то је по мом мишљењу један доста важан Факат, коме би требадо другчијег објасњења потражити но што се обично чини. Може бити да би се та ствар могла бар у гдавном објаснити и тим, што су те краљевске задужбине са својим великнм вдастеоничким доменима после подчињења Србије дошле у вазадске везе према Султану, у каквим су везама : и погдекоје властео-ничке куће остале, и што су оне ведиким арачима умеде очувати заштиту код државне власти, као што су властеле својим

услугама] у војсци осигураде уживања својих старих права. Докде у књигама г. М. Мидојевића налазимо највише и најдеталнијих описа о старим храмовима у оним крајевима српскии, који су још под турском влашћу, дотле у „Кнежевини Србији" од г. М. Милићевића, има највише бележака о манастирима и црквама у сдободној Србији. Гетко је наћи човека, који тако познаје сваки закутак наше отаџбине као што то познаје г. Милићевић, а без сумње, нико није толико пута нутовао по Србији кодико он, Али на жалост „Кнежевина Србија", тај амбар сваковрсне поуке о нашој отаџбини, која је радо дочекана испод ленога нера, наученог и патриотичког писца и умесно хваљена, пружа врло мадо, да не рекнем, никакве иоуке вештаку и историку српске вештине. У том погдеду дело Мидићевићево има нразну страну, коју би при другом издању требало испунити. Мадо је која црква — нова или стара — остала у кнежевини Србији коју г. Мидићевић није две три речи удостојио у својем важном делу. Ја сам иашао спожена о неких 222 цркве, у ком броју има и порушених урвина, али бедешке Мидићевићеве тичу се више догађаја н ирилика везаних за ову или ону цркву, него његових архитектонских и вештачких особина. При свем том, испитадац старих грађевина, има за нешто да буде бдагодаран и „Енеженини Србији" и то за то, што се тамо надази тачно означено : где која стара црква иди развалина лежи и каквих традиција има још у устима народним о тим остатцима из прошдости. Ово што рекох о великоме делу Милићевићевом, о „Кнежевини Србији", у кодико је говор о црквама, може вредити и за старији његов рад о манастирима у Србијн, печатан у „Гдаснику* срп. ученог друштва. Што је на|нашем језику Мидићевића „Кнежевина Србија", тоје у књижевности западних народа Каницево дедо , ВеЊгеп Шз^опбсћ-еШподтарМзсће. КеЈзез^исћеп аив с1еп Јаћгеп 1859—1868. 1868. Као што г. Милићевић међу сународним познаваоцима наше отаџбине заузима прво место, тако место заузима Каниц међу људима на западу, који су поклањади пажње нашим крајевима. И између књиге Еаницеве и Милићевићеве има сродности но обиму и разрађивању матернјада, а обасу деда хонорарисана од српске вдаде. Али је раздика између та два писца и та два дела баш у томе, што Каниц поклања ааучне нажње споменицима старе српске вештине, докде код г. Милићевића у том погледу, као што рекох, надазимо праззнину. Каниц је први научени путник по Србији, који је са стручним знањем и депим естетичким укусом, вочео онисивати наше архитектонске споменике и његоводедо „Византијски споменици у Србији", печатано у Бечу о трошку цара аустријскога, припада више нашој него немачкој књижевности, и ностадо је основа даљем изучавању једне од најинтересантнијих Фаза византијске вештнне : њене судбине у српским крајевима на Балкану. ( наставиће се )