Просветни гласник

458

Н А У Ч Н А

X Р 0 Н И Е А

да се налази таблоа на којнма је се вештак ослободио укоченостн византнјске. Али осем тога што ће се у делима старога живониса наћи ствари какве могу бити урнеком нашем даиашњем малању, наћ и ће се и таких слика какве могу дати доста ноуке о културном жнвоту нашег народа у време Немаввићко. Тако нир. на зиду куле у Сопоћанима извајат је на једној слиди део рад око зидан>а дркве -ту се види како једни сагнуто режу камен, други носе воду и малтер, трећи иолажу плоче но заповести неимара који међу њима стоји. А на кули жичкој има опет једна интересантна слика која нам отвара врата и у светски живот из времена Стевана Првовенчаног(Ту су слику г.г. пзасланиди предртали.) Због свега тога дакле изучавање старог живописа има своје засебне вредности, и ми морамо бити врло захваљви г.г. изасланицима ученог друштва, и што поред арЈитект. споменика иоклањају па;кње споменидима те врсте, али ми се чини да би требало да се и том раду дрзке каквог реда. И у живопису и у архитектури време Л.азаревих наследника било је време ренееанса, тј. повраћаја на чистији стил византијски, но ако је у кругу архитектонских нравила тог оживљенога стила остајало још доста простора да неимар развије и оствари лепе мисли, ренесанс на пољу живописа донео је ропство и стару укоченост. Ренесанс на том пољу значи анатемисање сваког лутања од с трогих правила византике: малање постаје шематично,

лиде светада, њихова позитура, сразмерност члапова тела, спада у важнбстн испод вредности њихових хаљина и украса; и доиста као што је свакоме познато зограФИ Стевана високог остали су и додније дуго спомињати као зналди позлаћивања и сабтављања боја. Као год што грађевине из те епохе показују већу утрпаност у украсима, већу пажњу неимарову, да његово дело развије осећање, лепушкастог, њежног, док је старијим неимарима, Дечана Грачаниде, Студеииде нтд. била најглавнија дељ да њихова дела развију осећање озбиљности, величине и смирености; тако се види и тежња живописа и унутрашње орнаментике црквене из тог доба, да исто осећање иробуде у побожних поклоника. Живопис ове ренесансне епохе чини дакле засебну школу и као таки има исто тако као и архитектура за себе вредности, да би по мојем мишљењу гг. изасланиди требали да најнре тој еподи време поклоне, а да ирецртавање и изучавање живописних споменика старијих оставе за додније време, кад ће може дати Вог бити удеснијих прилика за њих да тај стари живопис изучавају онамо где га најлепшег има. Живопис у старим црквама у кнежевини србији већином је (осем може бити жичког цркреног моловања) из доцнијег времена, Ту се неможе скунити млого материјалаза позпавање те вештиие из Немаиићког времена у коме је добу она развијена била до иајвећег савршенства.

НАУЧНА ХРОНИКА

I -X / Е^ЈЕФОН МИКРОФОН Кад је пронађена електрична телеграФија, мнслило се, да се од науке не може тражити ништа савршеније за нренос човекових мисли. Јер зајиста је то био огроман корак, кад се време од неколико дана, које је требало да се неко писмо однесе, кад се толико време свело на неколико секунада или минута. Но као што се у свима другим стварима тежи за већом усавршеношћу, тако је било и овде. На скоро се учинило напредном духу човековом, да је незгодан тај начип за пренос мисли; он је хтео иешто још више, хтео је саме те речи да чује, да позна глас онога који говори и хтео је, да нико други не зна предмет његовог разговора осим оних који се тиче. Имајући непрестано ту мету пред очима, човек је испитивао, истраживао, пробао и довијао се на сваки ^ачин, примењујући све гране науке у свом раду, док није последње годнне савршено постиго своју цељ. И ми смо

сад у стању, седећи у својој соби, без икаквог предходног знања", да разговарамо о чему хоћемо, с ким хоћемо па ма где тај био, можемо да познамо његов глас као да седи норед нас и с пама заједно, ма да је он пеколико миља од нас удаљен. Може ли се још што савршеније захтевати од науке ? — Овде потнупо могу одговорити речи славног Арага: У науци изузев чисту математику , не може онстати реч „пемогуће." Из досадањег лако се увиђа, да ћемо се ба.вити у данашњој < хроници са справама за произвођење и нропошење звука, те наравно морамо коју речи и о евуку, еда би се разумели закони, на којима се осннвају те веома важне справе. Звуком зовемо ону Физичку појаву, за коју дозна наше уво. Звук иостаје кад какво тело затрсиери. Кад преко затегнуте жице на виолини превучемо гудалом, видићемо како ће жица затреперити а у исти мах чућемо звук. Кад имамо чашу с водом па преко ње превучемо гудалом, вода ће се усколебати а чућемо такође звук. Овде смо могли видити у неколико то