Просветни гласник

II А У Ч П Л

X Р 0 II И Е А

459

треперење тела, међу тим ми га увек не видимо, јер су у опште та трепереља врло незнатна. За наше даље носматрање ваља добро упамтити: да тело неко само онда звучи кад треаери, и кад довољно затреиери оно звучи. Но измсђу иашег ува и тела, које треиери, мора бити неко треће тело, које ће пренети до нас треперења дотичеог звучног теда. То иреношење врши у обичном сдучају ваздух, а могу преносити звук и чврста, течна и гасовита тела. Само онде где нема никаквог тела, у безваздушном нростору, звук се не може пренети, јер нема теда, које ће да затрепери исто онако. Одавна се тежило, да се звук нренесе на што већу даљину. Теоријски је доказао Хелмхолц да се пе само звук у опште, већ и говорна иисмена могу пренети на ведику даљину. Само треба да и на оном месту, куда се оће звук да понови, да и ту буде неког тела, које ће бити у стању да затреиерн онако исто као и тедо, које је звук посладо. То могу само мембраце илн онне од животиња или метада. Године 1870 чинио је опите нро#есор А. Вајнхолд у Шемницу, да пренесе звук човечијег говорног органа на већу даљину и то среством затегнутих жица. .Његов апарат, којим је то радио, састављен је био из две кутије без покдопца. Којима је дна сасгавио добро затегнутом, гвозденом жицом. Дно сваке кутије било је 3—4 квадратна десиметра а жица је бида дебеда 0'6 м.м. и са тим је он могао пренети лагано кдопарање у првој кутији, на више од 600 метара даљине, само кад се уво наслони на другу кутију. Исто тако могао се чути и глас, само кад је говорник говорио на 10 сантм. од дна кутије; шта више он је на тој даљини могао познати и поједине људе но збору њиовог гдаса. На истом принцину основан је и тако звани говорни телеграф, који се такође састоји из две мембране које трепере и које су опет састављене едастичиим концем или гвоздепом жицом. Кад се говори на једном крају жице, спрам једне мембране а код друге мембране, на другом крају жице, слушадац сдуша, — онда се може ирееети не само говор, но и само шаитање на више стотина метара. Тај говорни телеграФ показује нам две врло вагкне ствари: да су затегнуте мембране у стању, да приме сва треперења ма од каквог звука она додазила и с друге стране, да могу поиовити исте те звуке, кад ма на какав начип онако исто затренере. Но код свију оваких апарата, звук не може прећи више од неколико стотина метара а то није довољно за већу примену. Код справа егго се зову телофони, то преношење потпуно је постигнуто, и звук се даје пренетп на некодико миља дадеко; то преношење бива електричном струјом.

Још године 1837, приметио је Североамериканац Паж, да кад се кроз чедичну шипку пропусти електричСИ?*струја и кад се та струја брзо прекида, онда се може чутп неки слаб звук. Тај звук назвао је он „галванском музиком" ( ж §а1уапјк тиз1С"). Тим важним нроналаском пико се није користио до год. 1861. Тек у то доба, учитељ Филии Раје, направи у Фридрихсдорфу код ФранкФурта на Мајни, справу коју назва телефоном и показа је 26 Октобра физичком друштву у Франкфурту. Но ма да је могао на дадеко пренети звук том справом, опет ли је могао поновити њом изговорене речи, него само звук који се одсвирао дечијом трубом. Тај његов апарат састоји се из једног одправника — анарат где се свира —, пријемника апарат где се сдуша — и једног гадванског елемента за електричну струју. Одправник изгледа као дрвена кутија, на једном крају отворена и ту се свира; а на другом је округао отвор, затворен једном мембраном (свињском бешиком). На самој мембрани намештена је једна танка пдочица од пдатине, која је једним крајем у свези са позитивним нолом електричне струје Други крај ндочице у свези је са снроводном зкицом, која води у апарат за сдушање. Кад је мембрана у миру, онда је струја отворена а чим мембрана, каквим год звуком потрешена, затрепери, струја се 'затвори и то тадасање пренесе у пријемник. Апарат за сдушање иди пријемник, састоји се у овоме : на једном шупљем сандуку (резонатору), памештена је гвоздена шипка, 2 десиметра дугачка; око ње је омотана спроводна жица (осамљена свидом) а крајеви жице свезани су са одправником. Кад се у одправннку пева, опда шипка ионови исти звук, само мадо као кроз нос. Доцније је сам Рајс на свом телефону изменио и одправник и пријемник и дотерао их. да могу примити и сдабије звуке, јер она нрва конструкција бида осетљива само за јача треперења. Сад му је одправпик изгледао као широк левак на ужем крају затворен танком опеом (од кододијума). Опна је нарочитом наеравом у свези са спроводником едектричним, а помоћу њега и са пријемником, који је састављен из једног потковичастог магнета, положеног на резонатор тако, да на његовим крајевима трепери једна гвоздена полуга, кад је струја затворена; то треперење даје звук који је много јасеији него код лрпјемника старе конструкције. Са овим телоФоеом могде се пренети не само медодије, него и саме речи на доста велика растојања. Још више је усавршао тај телеФОн С. Итс (Уеа1еб) у Дубдину године 1865 и то према старој конструкцији Рајсовој. Пријемник био му је као и код Рајса у новом саставу, само је код отправника, нарочитим додатком учинио, да се струја не ирекида сасвим, кад со