Просветни гласник

РАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНв ШЕОЛЕ

473

док још неко тако остане сам, па ћете онда ви двоијца! ... Ти, Чедо, не стојиш леио у реду!... Сретеновић бира с кимће, а неће с оним што му је ред!... Не требају нам капе, Коко! . . . Полако ви! . . . Брже ви ! . . . Не сгојите лепо ! . . Право ! Између вас пролаз, сокак,! . . . Пустите руке! . . . Ухватите се ! ... По1)Ите ! . . (Иду сви лепо и ја пазим). . Пустите руке ! . . . Ајдете ио један, сне по један, један за другим ! . . Ајде, ајде; дуго, (4 — 5 минута)! По два ! .. . Онет по јвд ан ! . . . По два ! .. . итд. Ајде сад овако ; ио чвтири у реду ! . . . » » ј ) ио ш.вст „ „ » „ п осам „ „ » » ђ десет „ „ Тако и да иду. Редови ирави с обе стране. И сви ираво да стоје; руке спугатене. Да иду онако у реду. Да стоје. Да се развали, па опет све по два, и све по један. Да стану, да се окрену у средину, да се ухвате за руке као у оро, па да иду онако полако и овамо и онамо, као да играју. — Е, доста! Сад сте се већ уморили ! Ко седи у првој клупи, нек иде (у клупу)!... Ко је из друге клупе, нек иде (на место)!... Ко је из треће, нек иде! . . . Из четврте! . . . Пете!.. итд. Извадите табле! .. . (Чекам док сви изваде, осгаве на клупу, намеете, и еедну лепо па чекају). Узмите!... Направите овако, котур (круг)! . . , Тако сте ви стајали. Направите овде једно дете! . . Код њега направите друго!.. Још једно!.. . . •Јога једно!... Пуно!.... Дете, сад један ред овако!.. . Ајдете сад ио два, овако!... Па да се држе за руку и да иду!.. . Ајде јога, ко како хоће!... Ево ја ћу овако. — Е, доста! Доста сге направили. Нек вам то стоји па табли да се сетите код куће, гата смо радили у гаколи. Спремите се! . . Ајдете, како? „Редом, молим гоеподине". Хоћете ли ? (Онима у првој и другој клупк). „Хоћемо!" Е, ајдете, да видим! (Излазе сви редом). Лазаре, камо ти капа ?. Ђуро, закопчај капут; &е ваља тако! . . . Радуловићу загато трчиш? Врати се на место , па ајде лепо, полако! ... Ти се. Влажо, обуј; немој вигае бос да идега! .. , „Вбогом Ј" .,. Збогон!.,.,

Поеле подне. Уђох; устану сви; неки као не лепо. Чекајте да видим јеете ли сви лепо устали ! . . . Добро! Сете!. . . Извадите табле, крижуље, и сунђере!.. Да видим јесте ли сви лепо окваеили сунђере и зашиљили крижуље! .. . Добро ! Тако и треба, сваки пут. Е, ајде, кад сте тако лепо еви уредили, оставите крижуље више табле, а сунђер метите на таблу , па васлоните леђа и седните лепо; хоћу да вам изнееем негато леио да видите!... (Олугаају радо). (Ја почекам док они сви поседају лепо, ућуте, и упру очи овамо). Изнесем слику свих сисара (таблу на којој су сви), па по малко једну по једну откривам. Ја откривам; она гледају; а сви ћутимо. Негде, кад буде негато врло интерееангно, и кад ко за гата запита, ја кажем. Она зинула и устима и очииа; с великом радогаћу и интерееом гаанућу сама са собом, погађају, које је која животиња, и чуде се кака је и колика је. Да су мајмуни за њих најзанимљивији; да су м^дведи најетраганији; да је лаФ најдостојанственији; да је жираша' најчудноватија; да камиле, слон, носорог и кит пајвигае пажње привлачи; да су мишеви поред све своје ситноће, најнриметнији : то се разуме по себи. Мале очице су слабе па се брзо уморе, оеобито гледајући из даљине и напрежући се. За то ја пазим, па чим приметим мали умор, макар код једне четвртине ђака, ја прекинем: Е, доста еад! Хоће да вае заболе очи. Нек етоји ово сад, па ћу опет поеле да вам изнесем да видите јога пуно. (Остаким). Сете сад онако, друкчије (уморили ете се тако)!.. Сад ћу негато да вам причам. За гата најволите? „Ва лава, господине," вели једно. „За слона," вели друго. „За оно ду ачко," всли треће. За мајмуна молим господине!" . . „За мајмуна!" „За мајмуна!" .. . Ко воли за мајмуна? „.Ја, ја, ја, ја" ... Сви воле. Е, добро, слушајте! Мајмупа нема овде код нас у нагаој земљи. „Има, молим господине; ја сам ономад видео на пијаци, узео пугаку па пуца!... Има, али га је онај човек донео из друге земље, из оне, где њих има, и где је његов отац и мајка. Они бораве у гауми, као лисица и вук, па ее све пењу по дрвећу. Како могу!?... Како ће когама?!. (Не знају). Они немају ноге! Да видчте ви једно чудо! Оди, Ацо, загледни! ... Гдедај! . . Камо му ноге? „Ево!" ,, Е, то нису 62