Просветни гласник
72
РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
551
привидно Је, иривремено Је; наметуто је, накарадно је; неворисно је, штетно је; оно личи на туђу аљину, туђе перје; оно личи на ^белило" и „руменило;" оно је маска
И ето то ми је рад првих дана. То је први рад у школи. То је започетатс рада. Не, то је само „увод" у рад; то је сирема, за рад. То су само отворена врата за улазак унутра. То је раскрчена њива за орање и сејање. То је умочено перо за писање. То су отворена уста за говор. То је спремљен ручак , а сад ће да се РУча Не ни тако. Тешко је говорити језиком педагошким. Он је врло еластичан; он одводи у нејасност; он казује оно што ви нећете; тегако вам је бити тачан и јасан у њему и њиме. Благо науци која има свој језик, а педагогија је — сваштарица, једна целина, духовна потпуносг. Она има само три иредмвта: ђак , учитељ и школа; остало су јој све сами иојмови. И пуна је појмова , које слак може разумети како хоће. За то ми се чини да треба муке, вигае но ма где, па да педагог буде јасан. Није сиремљено нигата. Нема јога готовога ннчега. Нема ствари, већ има само твора. И ко бн мислио, да може овако негато за неколико дана да уради на да рекне: готово је, урадио сам .... он би се грдно преварио. Да је дете тесто или од воска, ти би могао за 2 — 3 дана начинити од њега гато хоћеш па рећи : начпнио сам, готово је. Али га погледај: оно већ има извесну Форму; оно има руке, ноге, очи, уши, уста трбух оно се смеје, оно плаче, мрда; оно је живо. Оно је живи оргаиизам , што се развија растећи. 0 развитком тела иде и развитак духа. Еад иде, он није дошао. И до потнунога развитка телесног може ли се рсћи кад год да је дух готов ?... Оно што је створено , може остати и послужити ') Мени се овај израз јако допада. У њему је, чини ми се теве, које рационална педагогвја тралш. Ту је и очигледност, ту и трајашност и корист. Природа ради сама све ово. Она је очигл она «наставл>а«. чеда своја , качо их она учи. Школа има да ] Тај њен начпн, тоје — ириродност.
као основица даљему развитку, ако се у њој живи па мз ње изводе и на њој стварају новине, а може се затриати и упарложити , ако се остави, и заборави. Хоћу да кажем да је створена еамо основица за даљи рад , али да ни она јога није довргаена. Деца су догала у школу; деца су похватана у једну целину; све су крупне тегакоће и сметње уклоњене; ред је створен. Сад остаје да се он одржи, сачува, јога боље утврди, и поради даље. Но гата да се ради? До сад су деца само уведена у рад. Видело се како су уведена, чим, и у гато. Да ли су сада споеобна за наставу? — Питање опет врло еластично, а одговор соФистичан : — И нису, и јесу. Ниеу, јер их оно, гато се данае већином миели под „наставом", неће ни интересовати, а јопт мање ће га разумети. Она неће наћи занимљивости у вагаој „насгави;" она неће моћи да вас разумеју. За то она нису сиособна да вае слугаају и разумеју. За то опа иису за „наставу." Она јесу за наставу, ако је она така да их занима и да је разумеју, ако , кратко да кажем, буде као ова досадашња. И гато је год блнжа овамо , почетку, то треба и мора вигае да личи на досадагању, а гато се даље иде, то ће она све више губити карактер забаве, па ће прелазити у збиљу. Но један конац она мора задржати свуда, од свога почетка до завргаетка, а то је нитерес и јасност. А у целини је мора прожмавати строга генетичност и иостуаност. Ко ме разуме, ја би могао све ово да му кажем кратко овако: ириродност. 1 И кад је наетава така , она онда јесте за децу; деца су онда сиособна за њу. Оад већ знате шта ја радим даље. Но да ли сада да ређам све за сваки дан, као ово до еада, тако и све до краја? Ја мислим да не би излишно било, али држим да није ни иотребно. Тачно цитирање целокупнога годишњега рада одвело би ме, ирво и прво, у велику опгаирсв8 конпевтрисано. Он ј.е покупио у се све оне изразе, све захе и јасност, разумевање, постуиност, поступно развијап-е ; ту је здна, она је јасна п т. д. Ми имамо да се угледамо на њу, како брза тај њен посао, д» јој помогне , али да јој не мења ништа.