Просветни гласник

572

рад у i разреду основне школе

— То јесте. — Ајдете да рекнело још коју реченицу за Влажа ! Је ли то само једна реч речена за Блажа ? . . Дакле шта је реченица ? . . А гата је реч? . . Еажи ти, Живојиновићу, обоје заједно : шта је то реч а гата је то реченица? .. . А сад се настави даље. .... Децо, ви знате гата је реченица. Али ви не знате негато друго за њу, јер вам никад нисам казао те да знате. Пазите да вам кажем: Кчд се иише реченица, и онда треба исирва велико слово. — Јесте ли запамтили ?... Шта сте запамтили?.. Реци ти, Никола, једну реченицу ! . . Иди је напиши ! . . Како ти је оно прво слово ? . . Што ?. . Још коју реченицу ! . . Још ! . . Пуно. Ајде сад, извадите табле да пишете мале реченице, и да пазимо како слово треба иепрва !..... Док се ово сврши дотле се свргаи и оно читање „Имена других". Сад, или иначе кад ми затреба, узмем из буквара оне комаде, где су кратке реченице (а њих има доста) те читамо: опет по једно, по два, целе речи, отегнуто, брже, по један, сви, ћутећки, гласно, и на све могуће начине. Најзгодније су за започетак „Нагае радње", и „Гласови животиња"; за њима долазе „Неке справе" и „Правила за живот", па онда оно друго. .... Сад да вам кажем још нешто за речениг^у. Шта сам вам оно пре казао ? („Да треба испрва велико слово"). Е сад пазите: А кад се сврши, онда на крају треба тачка. Ко зна кака је тачка ? . . Иди те је направи на табли ! . . Јесте. Ајдете сад да напишемо једну реченицу онако како ваља. Коју ћемо? ТТТта ћемо да запамгимо за исирва? . . А шта ћемо за крај?.. Јеси ли запамтио, Божо? Шта си запамтио?.. Ко је још запамтио?.. Ко није? Ајдете сад да читамо из буквара, па да пазимо како је тамо ! .... Извадите табле ! . . Ајде да пишете ово (из буквара) „Наше радње", па пазите све лепо где је велико слово, и где је тачка! ..... .... Јесте ли запамтили све за реченицу?.. Шта сте запамтили ? У даљем читању идем од прилике овим редом.

Пошто је зима (сад кад се ово разговара с њима и чита), то узмем прво чланак „Вима", на га обрадим од прилике овако. Деца седе и чекају. Ја започнем: — Децо, сад нам овде није зима ? Што ? . . А како је на пољу ? . . Јесге; на пољу је зима и снег. И јуче и ономад је био снег; и сутра, и још пуно дана ће да буде снег. И докле год траје снег како ће да буде ? . . А како је у лето? . . Знате за гато је сад зима и снег? За то што је сунце побегло далеко од нас, чак тамо, па није горе на небу, више нагае главе, те да нас греје добро. Лети је баш више нас. Ко зна кад је дан већи, или лети или зими ? . . Ко зна кад је ноћ дужа ? . . Јест, зими је ноћ велика, да деца вигае саавају, кад није лепо за игру. А лети су дани већи, да се деца више по пољу играју и расту. Лети су дани највећи, а ноћи најмање. Зими су дани најмањи, најкраћи, а ноћи највеће, најдуже. Кад је снег? . . Кад је мраз? . . Кад се мрзну реке ? . . Кад стеже цича ? . . Кад се ложе пећи? . . Кад горе многе ватре, и кад се дижу велики димови из оџака у небо? . .. Све зими. Шта раде деца зими по леду? . . Шта раде људи?.. Који су празници сад зими ? Има у буквару нешто за зиму попричано. Ајдете да га читамо! Извадите их! . . На1)ите (ту и ту)! . . Пазите, прво ћу ја да вам прочитам полако ! (Читам по два-три, готово по целим речима, само полако, развучено, да се види свако слово редом, и кад се види да се изговори. И код сваке реченице питам ? шта то каже ? Колико има речи ? Како је слово испрва ? Шта треба на крају?). Ајде сад ви да читате!. Дете прво сваки за себе, да се не чује ништа! . . Деде сад нек чита Јован, а ви сви назите! . . Даље Љуба! . . Ајде сад сви у (један) глас, заједно.' . . . Ајде сад то да пигаете! .... На пролеће ће да отидне снег. Онда се сунце врати овамо к нама, па угреје снег; снег се растопи; начини се од њега вода , иа вода тече, и отидне у реку. Земља оетане сама , без снега, на се загреје; трава никне , па се зазелени; још мало на и цвеће цвета, па је лепо и миригае. Челе су спавале у коганици целе зиме, а сад ее нробуде, устану , изиђу , и лете по цвећу те траже гладне