Просветни гласник

590

РАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШЕОЛЕ

— Пишите је!.. Још коју?.. Итд.

— Прочитај, Вееелине, све те реченице ! . . Прочитај опет, тиЈоване! Другог дана : — Ајде сад сами да ми иишете реченице за таблу и за очи, као оно јуче! Шта си ти написао , Љубо?.. А ти , Ново !.. А ти , Никола ? . . А ти Н ?.. Итд. Је л' вам свуд велико слово ?.. Камо важ тачке ?.. Ко је смислио и написао пуно ? .... Доцније, други пут, сећају се реченица за небо, за кишу , за сунце , за ветар , за облак , за воду, за поље, за шуму, за људе, и животиње, и за шта ко хоће. Чим се које речице сете , одма је напишемо сви, па се друге сећамо. Као други и већи сгупањ од овога долази : да се деца свако за себе сећају и измишљају реченице и пигау их. Ма колико реченица оваких да ко напшие, оно су опет увек без свезе , јер једна говори о једној а друга о другој ствари. Па баш и онда, кад се за једну исту ствар изређа више реченица нпр. „табла је црна" ; „табла језаписање"; „таблаима три ноге" , итд. и онда је то више покидано но игго је у свези. Права свеза , свеза логична , где су мисли поређане по реду и времену , тек сад долази. — Било једно дете, иа кад је било ђак, оно није умело да пише и није хтело да смишља речснице , па после да пише. Па поеле кад је порасло оно није умело да напише ни писмо мало, а она друга деца писала и књиге велике. — Попричај ти то мени, Јоване!.. . — Ајд еад ви то да попричате табли!. .. (Сви се испрва згледују ,* и по мало чуде; нека питају : како ћемо?! Неки , као из такога разумевања а готово више из шале, сагнула се табли на јој шапућу , а Јован и Веселин и још неки, особито лањски , сећају се и почињу да пишу. Ја донекле ћутим, и оставим их да се миеле и да се сами досете, а поеле објасним и упутим, па често и започињем:) — Дете овако: било једно дете, И даље причајте сами, сваки за себе! — Ја сам готов, молим госиодине.

— Де, прочитај, да видим ! — Добро; седи па поправи (то и то)!... — И ја сам, молим господине. — Де, прочитај!

И тако чим је ко готов, он чита, и ако му нађем што за поправку он поправи. (Последње иза носледњих не морамо ни чекати). Други пут : — Један човек отишао у поље да види како му је жито у њиви. До његове њиве била још једна њива. У тој њиви било жито велико, густо; а у његовој није било добро, јер није урадио све како вала. Он се наљути , па се врати и рече у себи: чекај, чекај; знам ја како ћу ! Па на путу нађе једну корњачу. Ко је видео корњачу ?. .. Кака је ?.. Па извади из џепа једно парче свеће воштане, прелепи га корњачи на леђа , па га запали, и рече јој: ајде , иди , те запали оно туђе зкито у оној њиви код моје њиве, гато је оно боље од мога ? . .. Корњача отидне па запали његово жито ! — Ајде сад то да нопричате табли !... (Деца са свим сама, седе, миеле, и пшпу, како год које хоће. Ја највише опет ако само обратим пажњу ио некоме на по нешто, те запитам :) —■ Где треба велико ?. . Како треба испрва ? .. Де, попричај ти брзо све! Пишите сад брзо ! Да видим ко ће брже !.. Ко ћо крупно, може ли да му стане ?. . Како треба ? („Ситно и брзо"). Е, дете ! .... Ајдете сад да причате ■ табли оно за мипшћа и мишицу ! (а да не гледате у читанчицу, но напамет) .... Ајде сад да пишете — — .... Ајде сад то и то, и тако даље. Све еу то случајеви где је деци позната садржина, било испре, било из причања сад. Оад би дошао поеледњи и највиши етупањ писмених састава, а то је: да деца сама и садржину нађу, и пишу је. Но ја ово писам покушавао било с тога што сам мислио да је сувише рано, било е тога што нисам имао кад, или с тога што нисам хтео да оним малим мислећим главама намећем тако рано толики терет на њиов тако мали и слабачак дух. Највише шта, гато сам могао чинити и гато