Просветни гласник
77
РАД У 1 РА8РЕДУ ОСНОВНЕ ШЕОЛЕ
591
сам чинио то је, да кажем да пише ко шта хоће. И ту најбоље сваки дух за себе избере што воли и што је за њега. (Какав по већи мислилац нпр. Јован и Веселин, узме и сам по што ново, и пише поносећи се, мислећи и уживајући).
С овим бих имао да свршим говор о језику: читању, и пиеању. Али ради боље одредбе и потпуности имам да кажем још неколико речи о свему гато сам до сад поменуо, и на.јпосле нешто о језику у опште. Ја сам и у читању и у писању („писменим саставима") изнео само ред, којим треба да се иде иостуино, те да једно друго припрема, и једно из другога излази. Прво, не треба сметути с ума да је то тек у главноме, укратно, и само у напоменама (а да није цео рад). Друго, не треба разумети и узети овај ред тако, да се нпр. онај ступањ, који се већ прешао, не сме и после употребити каткад. На пр. кад се из писања дошло до тога да деца могу сама из своје главе напамет да пишу неку садржину, то не велим да деца више не смеју да иреиисују из читанчице или с (моје) табле; или кад већ читају као да причају па да не смеју „по слоговима" и по једно слово. На против, баш је добро, и у интересу разноврсности, и свакојакога и свестраног вежбања, утврђивања, одморка целине , јединсгва баш је добро да иде све заједно, и све што се пређе да се непрестанце ради, само све шире и шире, по мало друкчије и друкчије, у друкчијим аљинама и друкчиЈим именом. Свакога дана некако све старо, и опет да је ново. 1 ) Данас се још, готово свуда , рачуна у језик само читање и писање. А требало би да уђе и да се мисли и сам живи, усмени говор, и да се и он обрађује. Новији људи зову ово „вежбање у говору," и ја ћу још и о њему нешто да рекнем. Израз „вежбања у говору" већином се разуме тако, да се деца „извежбају" да „говоре," да казују оно што мисле. Но она се рђаво разумеју,
или бар не уме да се појми суштина њина већ се остаје у ®орми. Деца се „вежбају" у „говору," а деци се не даје никаке мисли, и никаки елементи говорни. Деца хоће да говоре, а немају шта. Она, као оно стари класицизам, хоће да упуте дете да „правилно" и „лепо" исказује своје мисли, а оно их нема, и она му не дају. Она као да често спремају само беседника, који ће да изиђе па да рекне: браћо овако и овако ваља да се говори, и ја умем да говорим, али — немам шта!.... Забадава ћете се ви упињати да створите говор, да одрешите језик, да „извежбате децу у говору," ако им ви никаких мисли и никаких елемената за мишљење нисте дали. За бадава, и за муку. Јер, прво, ништа нећете постићи, а друго, што посгигнете то ће вас стати толико муке и трудбе, да ће све бити скунље но што је вредно, па и да то мало неће вредети ништа. Дајте ви деци елемената, дајте мисли довољно, дајте им јасности и живота, па ће говор сам да изиђе; њега ће ова једрина унутрања сама да истера; он ће сам да се створи. И њега онда треба само потпомагати и давати му прилике да живи и да се развија, да расге. Створите ви злато, опо ће само да сија, и неће вам бити потребна нова иозлата. Засадите ви ружу, она ће сама да створи мирис и цвет, те да свет мами и задовољава, и да казује своју унутрашњост, и да краси оно место где сте је засадили! За то је преко потребна очигледност, свемогућна очигледност свуда, за шта се год дотакнете у целој настави. А испрва је толико потребна, да јој пре читања, пре писања, пре свега треба дати особито место и особито име које јој доликује, а то је; елементарна 2 , или основна, наетава (у ужем смислу). Шта је то елементарна настава ? Ето то : да изпесеш деци што год више шта можеш да виде , да разгледају , да сгворе јасну представу у глави од тога, да га памте и пе забораве, но да остане трајна својина њина; да им показујеш поједине животиње, и што год можеш
1 У мене готово никад и ни једнога дана нема да се ради другога дана исто оно што се једнога дана већ прешло, па ни у повторавању. А тако исто ретко кад, нарочито овде у језику, да искрсне нешто са свим ново и страно. Већ тако то стоји у свези једно с другим, тако је повезано, тако једно за другим и једно из другога излази, да се оно ново и не примећује а да никад старога нема без понечега новога. Деца знају да су и шта су радила, а шта су научпла , то не знају.
2 Или као што је неки зову просто: аочигледпа настава^ (Апзсћаипп^зш^егпсћ!).