Просветни гласник

616 РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛ0

религиске наставе и последњега судију израиљскога и последњега грешника библискога. Једни кажу : религија нема никака сзшсла ни месга у школи. Други кажу : вера је „најпотребнија" вера је „света" ; она је „једина снасавајућа" ; она је најиреча. Наука као да је одбаца, а црква и држава је наиећу школи. С научнога гледишта нема места у школи, или има али у друкч: јем облику, а овамо се „прописује" и наређује и да се, и шта да се предаје. 1Пта ћу сад да радим ? Мене не мрзе да узмем „свету књигу," па да разгледам извор религије, јеванђеља; и потражим суштину религиозну. Прочитам сва че. тири јеванђеља с највећом пажњом. Њина разна казивања су ме бунила по мало, али су ме баш тим пре и више потстакла да нађем суштину, саму садржину, језгру религијозну. И шта мислите шта сам нагаао ? Нашао сам љубав, милосрђе, и благост; нашао сам поштовање невиности, безазлености и чистоте срг^ а; нашао сам обожавање иравде, истине, и доброте ; нашао сам братство, слободу , једнакост ; доброчинство ; нашао сам чисти, сушти, овејани морал. И овога часа религија ми је постала моралистика, а хригаћанска наука највећа начела друштвенога живота. Сад ако ме запитате : како стоји данас настава из овога предмета по школама, ја ћу да ћутим. Ако ме запитате: може ли остати тако као што је данас, ја ћу вам рећи, да не може. Ако ме даље питате : има ли места религиозном образовању и „науци хришћанској" у школи , ја ћу се сложити с временом па ћу рећи да има; а ако ме питате : чему из ње, ја ћу вам рећи : њеној суштини, њеној садржини, оном великом моралу, оним великим начелима друштвеним. Ако ме пи-

тате: може ли то ући у основну школу, ја ћу вам рећи да може и да бага ту треба просути то њено благо. А ако ме најпосле још запитате : колико треба, ја ћу вам рећи : онолико колико може. И пошто сам тако изложио главно, основно гледиште на овај нредмет, који се зове „наука хришћанска" , (а боље би било да се зове наука христова), сад могу прећи на детаљније излагање оне материје, коју сам по овим начелима унео у овај предмет. На прво место, и као први захтев, долази ми: лични однос мој (наставников) сирам деце. Хоћу прво да ме се деца не боје. Волим да ме се стиде него да се боје. Ва тим хоћу и да ме се не стиде, но да све што раде, раде с ионосом, са својом вољом, с моралним уживањем: што тако ваља. И благо мени кад ми се деца доведу са страхом и трепетом , са сузама и грозницом , па после три дана она растерала сву маглу с чела, весела и радосна, па веле: — Господине, ја вас волем — Господине, ја вас се не бојим Па кад стане да ме вата за руку па да ми ломи и броји прсте. Па да трчи с таблом да ми се похвали гата је направио и да скаче од радости што уме тако, и што сам му рекао да је „врло добро". Па кад ме у пољу увати па хоће да ме обали. Па кад никуд неће од мене да се макне, но ме прати сгопу у стопу, и остало би и без вечере и без ручка у дружби са мном. Па кад црче од радости што види да сваки дан све више зна, све више уме и све јаче бива. Па кад га није стра, но му је криво што нешто није урадио како ваља, но ће мени да буде криво. Кад ради све што ваља и врши све што може, не за то што сам ја заиоведио, што мора, но за то гато ме воли , што мисли и осећа да тако треба^

1 Како се ово постиже? то је са свим друго питање. Ја би могао и за ово да изнесем пуно и врло гнтересантних цртпда али немам кад, иа немам ни воље јер би ми се можда рачунало у хвалу каку и сујету. 3* то ћу само кратко да кажем овако : пичим другим, но искреним и човечним аонашашм сирам деце, и истинском дружбож с њима, без икаква старешинства и «ауторитета», но аросто ао симаатији (оданости) онога који не зна не уме и не може сарам онога, који га чува и учи, и зна, и уме, и може. На ме ће се можда лигнут граја сад, да ја хоћу анаркију у школи, «6ез влашће» и «неред;» да је то «немогуће;» да је »идеално,» итд. Али, молим, ја, пре свега, то не трижим већ просто казујем како сам радио и на којим основама, и како мислим да ваља , и како сам се уверио да може, и како желим. А колико ће се коме допасти ; колико ћеко примити; колико ће ме ко осудити или одобрити — то ме је мало стало, и другима, то је, ^а ми се чини, /.а и онај који највише ларме дигне на овај начелни и основни принцип сопхођења» измеђ учитеља и деце да ће и ов у својој најдубљој унутрашњости ре1ш да имам араво ? (само га устима неће признати, јер га наша тесногрудност и наопачко ооразовање не може и ц*.ће да разуме и остварује).