Просветни гласник

588

ГАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

мишљењу ове две врете писања : писање лбпо по краснопису, и писање брзо, треба да иду упоредо још од првих дана школских. 1 Коие изгледа немогуће, нека опроба па нек се увери. Ео не зна све разлоге за ово, видеће их сам, и казаће му их деца. Од мене нека буде доста само ова папомена. Моме писању је цељ да дође до писмених састава; то јест до тога, да деца дотерају дотле да могу сама да испишу без погрешке све оно што мисле и што знају. А како ћу ово да поетигнем? Напред се видело у неколико колико ја писање штујем, како му дајем места свуд где му га може бити, и како га стављам још пре читања, пред читање, па читање изалази из њега. Одма се може знати колика ће ми се принрема учинити за нисмене саставе, кад тако продужим и даље, све дотле, докле ми не дођу на ред особите операције за ово. Да изнесем мало од тога како предузмем и разрадим оно што долази у „писмене саставе." Први ми је ступањ, да деца пишу оно што знају напамет. На прилику ја кажем: — Извадите табле!. . . Узмите крижуље!.. Ајде да пишете „Благо нама тицама" напамет, да не гледате у читанчицу! . . Она се мало чуде испрва, па после отпочну и пишу. И испишу готово све, још и тачке мету где треба, само остану запете, и још једна погрешка, која је код њих најобичнија и најтежа. То је да саетављају речи, нарочито мале, па често

их тако испрекидају да пола речи дође с првом а пола с оном другом. На пр. овако : „ирелетати иоао љу, и место ^прелетати по пољу." За то је добро чешће „диктирати" по једну реч, и свуд застајати, и стављати прст свуд између сваке две речи, и за сваку даље измерити прст далеко, те да се уво навикне на раздвајање речи. Сем тога нека после изваде читанчицу па нек прегледају , јесу ли свуд добро написала како ваља. А најбоље да ово буде еа мном и помоћу мене, нарочито у почетку. И више пута ми пишемо „Благо нама тицама." Неки пут гледају у читанчицу. па иреиисују , а неки пут пишу напамет. Па пошто су се од прилике извежбали толико, да могу и напамет да испишу целу са ни мало или врло мало погрешака, онда узмемо други комад, који деца већ знају, па га пишемо исто тако. Тако пуно комада. (Разуме се, ту није оно што деца умеју само да причају а не знају од речи до речи). Од ових покушаја пређемо на оно, где је деци позната садржина, па је не знају од речи до речи, али је лака, у појединим речима. — Изиђи ти, Ацо !.. Попни се овде на катедру, па се окрени овамо, деци ! . . — Извадите ви табле !. . (Извадила сва, намесгила, и села право и лепо). — Шта је ово на глави ? — Коса, молим господине.

1 До сада се мислило, да је само писању полако и лепо («краснопису») место у ссновној школи, нарочито у I разреду. Остављам на страну старо писаље ио илајвазу , где деца нису кадра да сама напишу руком ни оно што ввде, па макар и најлакше, но да узмем ову новију дресуру, па да кажем нешто о њој. Она ми изгледа ни више ни мање но оков дечијо руке. Ви им вежете руку да им не мрда ; ви укочите и задржавате мишиће ручне, да се не крсћу и не раде ; ви их не развијате и не вежбате ; ви их сакатите ; ви их убијате. Ви и духу не дате самостална полета; ви сте му везали оно оруђе којим би се он послужио да представи и изнесе своје идеале и комбинлције. Ви и нарави шкодите, јер јој не дате маха да се весели и радује својој творевини. Вп, најпосле, једнострано васпнтавате. Ви и неириродно радите. Погледајте дивљака на печурци, погледајте с угл>еном на пепелу како шара по плочи, овчаре код оваца на какој стени, блату и песку. ону бебу од 4 — 5 год. што још није пошла у школу, па најпосле и децу првих дапа у школи, па шта ћете видети ? Да ли иолако писање, шарањз ? Е, па онда зашто терати дете из те природе његове, кад нам је та прнрода опет потребна доцније? Зашто га одвикавзти од оног» на штг треба да се навикне ? Зашто му одузиматн природу на је остављати да се после онч счма враћа ? А кад ? И како ? .. Ја мислим да ту природу не треба одузнмати, но је треба регулисати. Ја сам се првих година љутио на децу која ми итају. Доцније видим да она лепше пишу, но она која су ваздан окапала око јг-днога реда и речи. Сем тога ова су деца доцније била тако сплетена и везана, <за су ме чисто сметала кад сам хтео што брже да напишу. Она су готово свагда била добри «краснописци» али никада добри писци и мислиоци. Од то доба ја се нисам љутио на брзописце него сам само пазио да слова буду тачнија, правилнија и колико је могуће лепша, па сам и сам почео да вежбам сву децу у брзоме писању, и постигао сам далеко веће размере у духовноме образовању њиховоме, но пре с кинеским оковом на десној руци за љубав неке естетичке лепоте онде где она није уживање но мука, није вол,а но сила, није успех но претераност, није развијће но дресура, није живот него мртвило И да се једно сељачко чило ђаче почне вежбати овако и у читању и у писању, да ли би после године*дана заборавило сно што е учило за 3 — 4 године !?(...