Просветни гласник

РАД У I РАЗРЕI смеће читању; и јако смеће. Њено је место пре. Сад је време и место читању, и чистом читању, и свакојаком читању, али само читању. 1 Но из другога једнога разлога: што су у читанчици таке речи и изрази да смећу разумевању садржине, и скраћују целину њену, и што ласкам себи да сам је ја у иричању много лепше и потпуније изнео, ми сада, у првом понављању, чинимо овако: ирво причамо оно што Лемо да. читамо, (а читанчице стоје у клупи); сад мени деца иричају; прича но једно, а ја, и сви ми, слугаамо, и не дамо погрегаци и непотпуности. И то је колико за садржину (ону гато сам ја изнео у причању) толико и за вежбање у говору. Но никако не за читање и за ону садржину у читању. Сад тек долази читање. Читамо по слоговима тако, да се готово изговарају целе речи, и да се нигде не сгаје до тачке, а код тачке да се стане. То личи на болесников гог.ор, или на мало певуцање у себи. Ја- велим личп, јер не могу друкчије да кажем, а по себи се разуме да није ни једпо, но да се „подражава" говору, и да се приближује тону који је у самоме причању. Само особиту пажњу ваља обратити на ово: да се нигде не чита по једио слово, но по два, по три ; да се нигде не чита једна реч или слог по два иут; да се нигде не стаје где нема тачке (и запете); да се свуд стаје код тачке (и код запете малко); и, најпосле, да глас буде гато је могуће ближи причању (да се чита „као кад се прича"). И о п >о треба да провејава кроз цело прво понављање. И у другом понављању ово треба да је главно. Једини нов захтев који долази у другом нонављању јесте : да се чита мало брже. И у трећем понављању ово су главни захтеви, само још мало брже. И у четвртом, јога брже. У петом јога брже и тако даље.

ОСНОВНЕ ШК0ЛЕ 587 Дакле, оно што је главно, то долази одма, првога дана. Оно остаје и даље као основа, а приЛази му по једно ново начело, и нова цељ, па се све развија и расте даље и даље, док се не доврши зграда која се зове : Тачно и леио читање с разумевањем. * Да кажем још нешто о писању. Видело се напред да сам започео од игре и шаре. Од шара се дошло на „цртање". Од цртања се прегало на писање или боље да кажем опет на цртање и прављење слдва и писаних и штампаних из буквара, без знања како се које слово зове, па после са знањем и разумевањем. Од слова се прешло на писање прво краћих па после и дужих речи, па после и реченица. И речи и реченице су, прво, прегледане с моје табле, друго, без прегледања, по моме казивању и гледању из буквара, а треће напамет, сама. Сем тога имамо и ове различности : крупно'; ситно; много крупно; са свим ситно; згодно. И најпосле да споменем нешто што некима изгледа чудно и ново , а гато ја јако волим. То је ово. Ја вежбам децу, готово још од првога дана, да иишу и брзо. Брзо, и што год могу брже, и ситно и крупно. И за што везати дечију руку само за полако пиеање, кад је у много случајева потребно, ма и на најбржу руку, тек како му драго, да забележе нешто, да испишу неку песму, малу причу, или друго нешто што ја рекнем и гато знају? Оно им истина није „лепо"; али зар ми велики често пишемо лепше? Ако није лепо, оно је добро. Биће и кад ће бити лепо. И сад може да буде, само ако ја рекнем : полако. Деца се истина мало навикну на брзо писање, и заволе га, па им после и у „краснопису ;; , у лепоме иисању рука по мало брза, али то не чини ништа. Не треба бити само сујетан, и тражити неко чудо од „краснописа" у 1 разреду. По моме

' Мени изгледају страшпо непрактичари и шепртље они људи, који читају какав читаначки комад (с децом), па у исто време, у читању самом, плету и садржину, и сваки час прекидчју читаље, а запиткују само за поједине речи: шта је то? То значи плести два посла уЈедно. А на што то, кад је и сваки за себе довољно тешак за децу, особито ако се на овај начин шепртљило и у свему што је било пре овога ?' И баш је то вештина наставничка: раздвојити ове две тегобе па сваку за себе направити лакоИом; па напред узети ону која још ваше олакшава ону другу, па ону лрву очиглејуовати, тако, да се обрне у интерес и пажљу, у вољу и добитак интелектуални.