Просветни гласник

Н А У Ч II Л

X Р 0 Н И К А

роци тој промењивости. Ше (Мау) асистент Уиљобијев, исиитујући седен, нађе први 12 Фебруара 187Вгодине, да је тај отпор мањи, кад на седен дјејствује светлост но кад је у мраку, и што је светлост јача тим је спроводна моћ селенова јача и обратно. Да би били сигурни да ли то промењиво својство провођеаа струје у селену не зависи од топлоте тих светлих зракова, метули су селен у један суд с водом, тако да је светлост морала пролазити кроз водени слој дебео 1 до 2 палца па тек онда да падне на селен. Селен се опет понашао као и у првом случају, а то је јасан доказ да топлота светлости нема на селен никаквих утицаја. Шта више и кад му се обична свећа приближи, одма се у селену измени отпор спрам струје. Штапићи селе.на, са којима је Уиљоби чинио опите били су 5 до 10 сантиметара дугачки 1 до 1 7 2 милиметара у пречнику. Они су били херметично затворени у стакленим цевима, кроз које је пролазила спроводна електрична жица. Ове резултате, до којих је дошао Ме у својим испитивањима, примили су наученаци са неком невероватношћу док их на скоро не потврдише Сале, Дрепер, Мос и многи други. Даље је Сале испитивао уплив, који има сунчев спектар на селен, па је нашао да најјаче упливише на њ оно место спектра, што долази иза црвене боје, пли оно, које има највише топлих зракова; Адамс пак нашао је, да на селен упливише највише оно место спектра, које долази између жуте и зелене боје, или оно што је најсветлнје. Аорд Роса, да би дознао да ли ни овде температура не утиче, употребио је тамно топло тело, но није нашао никакву промену на селену. Тако је исто он пронуштао светлост кроз слојеве разних течности, које не пропуштају топлоту него само светлост, на се снроводна моћ селенова опет мењала. Шта. више Адамс је нашао да на селен упливише и ладна месечева светлост. Сабин, занимајући се такође испитивањем селена дошао је до истих резултата. Он је нашао да се унлив светлости ограничава само на површину селена. Он је направио малу електричну батерију од селена и упливишући светлошћу па њу, он је добио електричну струју сасвим обратно ономе, кад помоћу електричне струје добијамо светлост. После ових изложених опита, чињених рад испитивања сел.ена, Грехам Бел у своме предавању наставља: Да се не би дуже задржавао код испитивања, која су чинили други, споменућу само да смо се ми највише користили оним објашњењем уплива светлости на спроводну моћ селена, које је изнео Уиљоби Смис, лајтнант Сале, Дрепер и Мос, проФесор Адамс, Л.орд Роса, Де (Бау) Сабин и Др Вернер Сименс. Сви су

ови испитачи мерили отпор селенов са галванометром ! а мени паде на памет мисао, да би се у место галванометра могао употребити телеФон, јер је он врло ! осетљив и за најмање нромене струје. Но при ближем посматрању саме ствари увидех, да се ти опити из следећих разлога нису дали извести обнчним путем : чувење у телеФОну постаје онда, кад се у њему струја пепрестано прекида. Никакво се дјејство не може постићи кад кроз телеФон пролази сталпа непрекндна струја. Само онда, кад струја прелази из јачег ступња у слабији и обратно из слабнјег у јачи, само онда наступа дјејство на орган слуха, и јачина тог дјејства је управо сразмериа јачини те промене струје. Из овога се ласно увиђа , да би у телеФону могли изазвати звук само онда. кад би мењали светлост и тамнину једно за другим, то јест, кад би пустили да дјејствује на селен час светлост, а час опет тамнина. Дјејство пак било би најјаче у том случају кад би се светлост прекидала тако брзо, као што од прилике трепери неко звучно тело, јер ја сам приметио да, електричне струје, које су биле тако слабе да су једва изазвале чу .јне упечатке у телеФону, да су те струје давале јасан звук кад су биле чешће прекидане, и да је то дјејство било тим јаче што је тон бно виши. Тако ми је непрестано у памети била мисао, да се на тај начин п упливом светлости може произвести звук. У даљем размишљању увидех јасно, да се звучни упечатци, који се добију променом електрицитета могу ваиста и извести само кад се мења она светлост, коју би пустили да дјејствује на селен . Ја увидех одма, да би се дјејство моглодобити и на највећој даљини и све донде, догод селен подлежи унливу ма каквог светлог тела ; да се та даљина може пружити до у безграничност, кад би само употребили снои паралелннх зракова. На овај начин ми би могли с једног места па другог телеФонирати, а да за то не употребпмо снроводну електричну жицу између пошиљача и иримаоца. Да би се дакле та мисао извела у практици, требало је наравно измислити такав апарат, који би треиерно од говорниковог гласа, да се тим треперењем изазову промене у светлом снопу, које би иотпуно одговарале оном тренерењу околног ваздуха, које је постало од говора. Ја намислих у први мах да пропуштам светлост кроз велики број отвора на каквој еластичној мембрани; облик тих отвора да буде ма какав а најзгоднији би био да је прав као иукотина. Требало је начинити две такве опне, једна од њих била би стално утврђена, а поред друге ваљало би говорити. Ова би опна, заталасана околним ваздухом, треперила час на једну а час на другу страну, тиме би се пукотина на њој мењала и кроз њу би нролазила час слабија а час јача светлост. На тај би начин, глас говорников само регулисао множину светлости, која пролази кроз