Просветни гласник
БЕЛЕШКЕ 0 ПРОО
БЕТИ И ШКОЛАНА
21
мембрану што трепери, а никад је не бн сасвим прекинуо. Овај би се апарат морао наместити на правац каквог снона параделних светлих зракова, и светдост која би кроз пукутину продазила, хватала би се на иријемној штацији једним сочивом ; тако концетрисана светлост морала би се спровести на један комадић селена, који би опет био у свези са једним телеФоном и електричаом струјом. Промене светлости, које би се изазвале гласом говорника, изазвале би такве исте нромене у галванском отпору спровођења, који има седен; такве би промене постале и у магнету у телеФону, а те би промене телеФОн изнео као звук и артикулисан глас говорников. Да би направио такав апарат уиотребио сам, неколико комада селена али нађох да је његов отпор спрам спровођења, врло велики, много већи него у телеФону те тако нисам био у стању да дјејством светлости добијем звучне упечатке. Међу тим мислио сам да ћу ту незгоду савладати, ако пронађем такав распоред појединих делова којим би смањио отпор у селену , и кад би констујисао нов телеФон за ту цељ. Тако је јако убеђење било код мене о тој ствари , да сам 17 Маја 1878 године на предавању пред научним институтом Велике Бритаиије изреко могућност чувења само кад се дјејство светлостп на селен прекида. На неколико дана после овог предавања добише моје мисли још јаче потпоре, кад дознадох да је Г. Уиљоби Смис показао друштву телеграФских инжињера, да је он чуо дјејство светлог зрака, који је падао на парче кристаластог селена, слушајући кроз телеФон, који је са селеном био у једном галванском ланцу.
Ма да прва мисао, наставља Вел, да се звук произведе и помоћу светлости пренесе сасвим самостално припада мени, оцет признајем да је та ствар била позната целом научном свету и да је по том иста мисао могла доћи и другима на намет. Тако без сумње иде у заслугу Г. Давиду Броуну у Лондону што је одређеео и самостално ту мисао Формулисао и измислио један апарат — ма да са свим неспретан — за рад њеног остварења. Највећма се пак има уписати у заслугу моме сараднику Семнеру Тентеру из Уатертауна (у Масачузету) што је проблем преношења звука помоћу светлости са успехом решен. Ирва тачка на коју смо своју нажњу обратили била је та, да сведемо онај велики отпор кристаластог селена на што мању јачину. Код селена којим су се служили други испитивачи износио је тај отпор милионе Омових јединица (омада) и ми се не опомимињемо ни једне вести која би казала да је добијени отпор био мањи од 250.000 омада у мраку. Нама је пак испало за руком да справимо такве селенске ћелије, које су имале само 300 Омових јединица отпора у мраку а 155 на светлости. Сви ранији испитачи, узели су платину као спроводни део њихове селенске ћелије све до Вернера Сименса, који нађе да за то може нослужити и месинг ма да селен хемијски на њ дјејствује. Шта више ми смо склони да верујемо да ако се селен употреби са оним металима на које он не дјејсгвује хемијски, онда додирна тачка између селена и метала знатно се противи пролазу електричне струје Ми смо правили селенске ћелије са месингом и то врло разним методама. ( свршпће се)
бе^лешке о просвети и шдолама
Ј1 ред,лог г. министра просвете и црквених ПОСтЛОВА НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ О И8МЕНИ ЗАКОНА О ШКОИСКОМ ФОНДУ Како у другим државама, тако је и у Србији још ОД првога времена издржавање основне наставе нризнато као дужност сваке општине, и општине су из својих средстава подмиривале како потребне за то трошкове, тако и издржавање самога персонала ове наставе. Одмах, дакле, у почетку изречено је и почело се извршивати начело, да установе које служе основној настави не надају на терет доходака редовнога буџета државнога. У прва времена, док су просветне установе биле мање уређене, ова је дужност вршена на разне начине. Да би се уклониле све тегобе н неправилности, које би могле имати рђав утицај на унутрашњи наиредак школских послова, за рана су нредузети кораци, да се из приватних и општинских средстава састави на-
рочит фонд за основну наставу, из кога би се она издржавала и унапређивала. Ови кораци коначио су уређење добили установом Главног Школскога Фонда, који је законом од 14 Декембра 1855 у живот ступио, а после је законом од 15 Септембра. 1856 потпуно организован. Тим законом утврђено је: да се за Главни Фонд Школски купи годишњи прирез од 4 гр. пор.; да се из тог новца издржавају школе основне, школа земљоделска и школа педагошка (учитељска), која онда још ниЈе била Заведена; и да се остатак каииталише и за будућност чува с тим, да се пикад ни на што друго употребити не може. У онај мах нотребе су биле још толике, да су се могле из тога дохотка намирити и да је имало шта и претицати. Капитал Фонда могао је нарасти до циФре од три милиона динара. Данас већ можемо с радошћу као знак видљивог напретка у просвети,