Просветни гласник

рад у 1 разреду ооновне школе

63

— Што су ти мокре? — Роса, молим госиодине. — Од росе ! Вар је роса ? — Јеете. — Је ли згодно за игру ? — Није. — Што ? — Хоћемо да ее исквасимо — Онда ајдете да идемо у град ! — Господине, ја не умем нанред, рече Чупић. — Добро, ко уме ? — Ј», ја, ја — Ајде Аца ! Таман ступише у град и уђе их једно десетак, а војник стражар с бедема викну : — Натраг ! Натраг! закон детињи ! Деца јурнуше натраг одонуд као овце од курјака : — Господине, виче један војник ; не да ! Ја ћутећки, приђем напред војнику на видик па му рекох : — Шта је побратиме ! Шта се дереш ? Зар не видиш децу, ђаке! — А . .. добро ... Ајдете, ајдете ! Ја мислим сама су деца, рече војник мало збуњено као поплашено. И ја рекнем деци : — Ајдете ! Она неће, не емеју. — Ајдете! Опет неће; не смеју. — Ајдете , каки сте ми то јунаци да не смете од једног војника! А како би ударили на Турке и отели град! ?. .. Она се онда као мало поетидеше па пођогае, ал' са страхом, све погледајући у онога војника,

и једва чекаше да га мимоиђу. Онда дануше душом. Ра говор о томе По граду (горњем) не умеју да иду; они напред не умеју да воде. Ја прићем напред да их поведем. Ја идем обично озади те тако еву децу имам пред собом и све видим. Чим сад приђох напред да их поведем, а дадох леђа, ја се већ надам каком (( иступу," какој малој погрешки јер јо ово 1. Септ., почетак. И таман бисмо поред зида где је грожђе, робијаш одонуд викну: — Не дирај! Ја се окренух, а Блаж Барловац вуче руку себи. Ја етадох, и рекох свима: — Отојте! Отадоше. Ја дођох до Блаже и сасвим мирно рекох му: пустите се! (они двојца) и они ее пустипте. Деца зачуђена, мало и уплашено , и радознало гледају шта ли ћу ја да му радии. Оди, Коко, (онај што је ишао е њим), ти овамо! Узмем га за руку и одведем га напред мећ ону двојицу што воде. Блажа ћути као камен. -Ја еасвим равнодушно рекох: — А Блажа нек иде кући! Не треба нам оно дете које хоће да дира туђе па срамоти сву децу.. . Па пођосмо. Блаж удари у плач и јецање па скрсти руке и етаде да моли за опроттај. Ја га погледах добро, па мало јачим гласом викнух! — Еући, Блажо! 0, тога плача, и те жалости! Док смо изишли на бедем, он је непрестанце плакао и јецао као да му је бог зна гата било и непрестанце иде поред реда и хтео би у ред. Деца се иепрва беху наљутила на њега, а после им би жао, па почеше да га жале. Ја га за неко време заборавих , па најпосле стадох, окренух се, зовну Еоку, одведох га у ред, зовну и Блажу, саставих их и рекох: ајдете сад лепо *

(НАСТАВИИЕ СЕ)