Просветни гласник

РАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВН Е ШКОДЕ

што је садржи само ова једна реч : сав свет зна читати !.. . Умножење читалица , то је умножење хлебова... Човечанство које чита, то је човечансво које зна" .. . вели В. Хиго. Ј ) И ми морамо усвојити начело обавезне наставе за сваку индивиду без разлике. А поред тога, наше социјалне прилике и наш развитак изискују да та настава буде основана на природи и стварности. Настава у математичним и природним наукама и њихова озбиљна студија, једине су које су кадре да узвисе мислену свагу човекову, и да га поведу путем среће и бољитка. Не могу да завршим, а да ае наведем речи Алфреда. Уолеса, који је онако добро појмио данашњи развитак: „Ако успоредимо нагае гигантне напретке у физичким наукама и њихову примену у нрактици , са социјалним стањем нашим, видећемо, да је наша цела социјална сиетема. .. још у варварском стању. Данашњом лажном цивилизацијом, никако се не можемо ослободити тог жалосног стања. Једнострана и оскудна настава, оенована. на класицизму, — унутра неистина, а с поља ј) аУметноот и наука» од В, Хига, прев. Мвте Ракпћа.

варак — нису никако путови за срећнију будућност. Ва то је потребан слободан поглед на природу и природне односе, поглед непомућен и неокужен погрешним образовањем. А овај слободни одное човеков ка природи, биће могућ тек онда, кад човек разуме како ваља свој ирави иоложај у ирироди И достојанство човеково о коме се толико сања, биће тада у истини, биће — јава" . . . Драга омладино! Пред нама је будућност скривена и затворена. Ми не знамо шта нас очекује. Па хоћемо ли је дочекати само идеалисањем и појезијом? Хоћемо ли је раскивати Фразама и одама? Не она би нас исмејала ; она нас мора затећи спремне. Полазећи с најсигурније и најтврђе основе истине и стварности , а имајући у срцу и души нашу милу отаџбину , која је тек на путу свога умног и економног развитка , ми морамо дочекати будућност : држећи у једној руци књигу ирироде, а у другој чекић стварнога рада, „науку над наукама." — математикЈ ! . . . 14. Јануара 1881. год. Ерагујевац Ср. Ј, Стојкови^

Р А А I разреду основне школе под саборне цркве за 1879 -80 школску годину Д 0 Д А Т А К (свршетак)

11. Ова деца пишу у велико, нешто из „читанчице," еамо мали Мита не уме да црта. Ја рекох некоме : немој да иташ; ко ита много (кад пише), он неће да се научи да пише леио ; треба полако па лепо! Па запитах : — Вреди ли ономе који брза ? — Не вреди ! вели мали Мита. — А коме вреди ? запитах га ја. — Ономе што црта, вели он. 12. 10. Јан : читала су сва деца редом по клупама. Сви скоро читаше лепо. Кад дође ред на Душана Лазића, он поче да замуцкује и за-

стаје. Ја не могох да чекам, но му мало озбиљније, рекох : — Оеди ! Он седе, загледа се мало у мене, па кад виде да му ја то од истине рекох и као с малим багателиеањем, он бризну у илач. Ја га оставих да се исплаче. Мало после он диже главу и поче да пази. И дотле је он био добро дете и добар 1 } ак, а од то доба двојином је више запео, (али је врло мали, на опет не може да достигне оне „најбоље* ћаке).