Просветни гласник

138

рад у i разреду основне школе

13. Пошто их целог првог течаја нисам водио у цркву (сеи на причешће) мишљах да ћу им учинити једну радост ако их водим ка литију на Богојављење. За то им рекнем : Сутра је то и то, тако и тако, лепо , ко воли и ко хоће да идемо на литију , он нек се обуче лепо, па дође овде у школу, па ћемо овде лепо да се упарадимо, па да идемо сви лепо у цркву, па онда на литију. Оутра дан дошло само десет ђака ! (А кад рекнем да идемо у поље у гаетњу, оно их у реду има више но што их вма у протоколу школском). С њима одем на Саву, где је крст од леда, војска, свет, и тоиче. Топче пуче, а они се сви брецнуше. Блажа се највише трже, а ја му рекох: Шта је, Блажо! ? Каки си ми ти то јунак ?! Кад се ти плашиш овде од овога оволицнога топчета, шта би болан радио на Ђунису кад пукне онај велики турски топ, па кад окупе Турци ?!.... Он поћути малко забринуто као мислећи и чудећи се и сам шта би, па у један пут подиже главу, и еасвим куражно и радосно што се досетио, вели : — Ја бих аобегао ! * 44. Еад сам прешао на „оченаш" где се вели: „оче наш који си ка небу" , ја сам се чудио како ћу то да објасним, Па готово и сам не знајући запитам : — А за што се вели: оче наш који си ка небу, кад је он свуд?! Деца поћуташе, и подуже се мислише, па тек нека почеше да дижу руке. Ја запитах једно (не знам које), оно вели: —- За то, молим господине, што је виихе на небу. — А по чем то? -— Јербо је јербо је горе и сунце, и месец и пуно звезда, и облак, па горе је далеко. — Највише га има у сунцу, молим господине, рече друго. — А по чем то? — Тако, јербо да није сунца оно би била зима, вели друго. — И био би мрак, вели треће. — Па како би онда било? — Зима и мрак....

— Па шта би онда било? — Пао би велики снег. — Колики? — До тавана. — Кад би се отопно? — Никад.. — Што ? — За то, м. г., што нема сунца. — Па шта би онда било ? —■ Пао би још већи снег, и нападао би у врх тороња. — И још већид м. г., велл друго. — Па како би нам онда било? —- Никако, молим господине. — Што? — Ови би се помрзли од зиме. — Што ? — Јербо велики снег. — Па имамо дрв а, па да заложимо собу, па да седимо? — — Она поћуташе и готово повероваше у то. А ја онда наставих : — А кад би погорели сва дрва? — Жи би, м. г., к уиили. — Где? — На пијаци. — Од кога? — Од сељака. — Е? — Не би, молим господине, вели друго: јербк на пијаци не би имало. — А што? — Јербо сељаци не могу по снегу да довуку. — Могу они, м. г., они би нрошли кроза сног упаде треће. — Не могу, м.г, јербоје далвко, вели четврто. — Они би прокопали, вели нето. — А од куд сељаку дрва ? — Он наеече у шуми. — Од кудшума? — Порасла. — Би ли после расла ? — Не би. — Што? — Не може од снега, зима му. — Јест. И зими ништа не може да расте.