Просветни гласник

Р А Д У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

139

Све што раете на земљи, оно зими спава (а раете у лето кад је топло). И кад би пао толики снег, оно ништа не би расло; еве би се смрзло и посушило. Ову би шуму људи посекли, а друга не би никла. Ни жито не би родило те леба небиимали; ни грожђе, ни трешње, ни. . . . ништа. Би ли трава расла? Не би. Шта би стока јела?Ништа— Све би полипсало помрло и од глади; и шта би ми радили ? — Ми би седели у школи, вели једно. — А како би дошли у школу? — Чика Лаза би уз.;о лопату па би разгртао снег и направио пут. — А кад би нам нестало дрва ?! — Ми би погорели клупе. — А после ? — После нигата! — Па онда ? — После би седели код куће. — Па поеле ?! — — — И још би неки слабији казивали тако које шта, дуго и дуго, али устаје Чеда и вели: — Сви би, господине, помрли, сви, и не би остао нико живи. И стока би полипеала без траве, и тице би поцркале, и све живо; ншпта не би остало. — Еако би онда изгледало на земљи? -- Онда би на земљи било — изгледало .. . празпо, не би имало ништа, само велики снег и . .. мрак. — Хоће л' то да буде? — Неће. — Што ? — За то, м. г., што не да сунце. — Еако? — Оно растопи снег, и греје све, и донесе лето, и дан, и видело ... . и све. — Јест; за то се и каже онако: Оче наш који си на небу, рекох ја не знајући ни сам како друкчије ово да објасним. * 15. Пред мали испит рекох : знате шта? Више Сећемо у школу. Знате ли што? — За то што ћете да нас распуетите да учимо за испит, вели једно. — Није. Ео није до еад научио, и учио сваки дан ио мало, он еад не може да научи.

— Да се обучемо, и ошигаамо, и измијемо, вели друго. — Није ни то. То можете онда кад буде испит. Но хоће чика Лаза да опере школу; ето како нам је ирљава. — У један пут устаје Стеван -Товановић, пн некако сасвии жалостивно вели: — Господине, ја не могу да предам иепит. — Што, Стеване? — Па не знам ништа! ....

16. У четвртак 21. Фебр. причах им чланак из „Читанчице" „Милица," па се упустих у таку опширности детаљности (појединости), да се у томе изгубих, па и не заврших причу као што је у читанчици. За тим узмемо да читамо. Еад би на крају чланка стоји: „Суза заеја мајци у оку, па своје добро дете иољуби." Онда уетаде Живојиновић па вели : — Господине, ви нам то нисте казали (да је мајка пољубила). И таман ја заустих да му одобрим, а устаде Блажа, па е пуно некака миља и наивноети вели: — Молим господине, ви сте то иогрешили, је л' те? Ја га иогледах и рекох: — Јесг! Погрешио са м !.. . и наемејах се, (а није требало да ее емејем). % 11. Причајући о неком детету како се изгубило по мраку, зими по снегу, па га ветар затрпао у снег, ја рекох:. . па му се смрзле и руке и ноге, и уста. .. и све; па — лиисало. А Веселин: — За псето се каже, господине, да је „липсало" и . .. тако ... (маше руком) за другу животињу а за дете се каже мањкало. — Или умрло , рекох ја. — Није; за човека се каже да је умр^о, а за дете ее каже да је мањкало. — Добро, рекох ја.

18. Прочитасмо из Читанчице чланак <( Школски закон": «у школу да долазите на време, чисти, умивени, итд. и Јазапитах: за кога је то? За нас