Просветни гласник

144

УПЛИВ ДНЕВНЕ И ВЕШТАЧКЕ СВЕТЛОСТИ

себи се разуме, да ће се сад, кад се згрчи је^на или друга група мишића, да ће се добити два са свим противна резултата; отвор зенице неће се променити само онда, кад обе групе влакана тгодједнако раде. Но замислимо да једна група мишићиих влакана јаче ради уељед спољашњег каквог уплива (н. пр. због врло јаких светлих зракова) онда ће се у наокруг поређана влакна згрчити, очевидно дужица ће се стезати и то према свом средигату т. ј. зеница ће се сузити. Кад се светлост сиањи онда та влакна попусте а превагне она друга група влакана, што је зракасто поређана као спице, т. ј. она се грче и растежу дужицу у правцу од центра ка спољашњем ободу, а усљед тога зеница се рашири. Те промене зенице играју врло важну улогу. Пре свега светли зраци што упадају у око концентришу се са већом правилношћу а то увећава јасност добијених слика у оку; с друге стране, ширењем и сужавањем зенице регулигае се количина упадајуће еветлости у око; еветлост ће вигае или чање упадати у око, тсако кад буде зеница гаира или ужа. У сваком случају, кад су очи окренуте ма каквом светлом извору, онда се зеница сужава и тим одвраћа сувигану светлост од ока. На против ако су очи окренуте тамном простору, зеница се гаири, еда би гато већи број зракова упао у око и да би упечатак био гато јачи. Без сумње, сваки је опазио, како се, кад ааступа мрак, зеница постепено гаири; најбоље се то види на мачки, код које се зеница у вече јако рашири а дању се етегне толико да изгледа као узана вертикална пукотина. Друге, сасвим ноћне животиње (н. пр. сова), имају врло велику зеницу и за то могу добро да виде у мраку, али се боје дневне еветлости, јер их може ослепити. Оетаје нам још да раемотримо два не мање важна саставна дела ока а то је нристално сочиво и трећа опна тако названа мрежњ ача. Први ова.ј део — еочиво — емештен је одма иза дужице; обликом евојим потпуно нае оиомиње на зрно сочива, т. ј. оно је с једне и с друге стране иснупчено, а „кристално" се зове због тога, гато је прозрачно као криетал. Ради потпуног разумевања улоге, коју игра тај саставни део органа вида, морамо пре тога још нешто напоменути.

Доказано је, да светли зраци — а то вреди и за топлотне зраке као и за звучна треперења — кад пролазе кроз тела или ередине разне густине, они се не простиру са једнаком брзином ; тако на пример у тврдој или течној средини светлост ће се простирати спорије него у ваздуху. Догод зрак неки иде само кроз ваздух или само кроз стакло, или само кроз воду, кажо се да иде кроз једну средипу. Кад пак прелази из ваздуха у стакло, из ваздуха у воду, из воде у стакло и т. д. онда се каже да је зрак прешао из једне средине у другу или онда се простире кроз разне средине. И сад, кад светли зрак прелази из једне средине у другу, претрпи две врсте промене: у брзини и правцу, према томе како он упада у ту нову средину: да ли управно на њену раван или нагнуто под неким углом. Другим речима, ако зрак падне управно на неку раван, он ће прешав у другу средину кретати се у истом иравцу, само порије, ако је та друга средина гушћа или брже, ако је она ређа. Овде је зрак претрпио еамо једну спромену, у брзини. Сасвим ће друго бити ако је зрак нагнут ма под којим углом према равни те нове ередине; у овом елучају зрак ће скренути са свог првашњег правца и то ће екретање зависити од величине угла под којим је зрак упао и од гуетине те нове средине. Ово екретање зове се преламање зракова јер се заиета зрак преломио на, оном месту где је ушао у нову средину. Овде је зрак претрпио промеву у иравцу због угла под којим је упао и промену у брзини због веће или мање густине те нове средине. Примера ради да узмемо ову појаву из свакидашњег живота. Кад замочимо штап у воду па ако га држимо управно према повргаини воде, видећемо га у истом правцу и у води као и ван воде; но ако га мало нагнемо видећемо га као да је преломљен на оном месту где улази у воду. Враци оног дела штапа што је у води падају на повргаину ноде под неким углом, зато кад излазе у ваздух, они се преломе и у оку нашем покажу гатап на другом месту, но гато је он у ствари. Кад узмемо двогубо иепупчено стакло (сочиво) па нропустимо кроз њега сунчеве зраке, видећемо, како ће ее сви ти зраци скупити у једну тачку и у њој ћемо добити емањену слику еунчеву као