Просветни гласник

2 16

ОКО У ЖИВОТИЊА

Светлост, коју од сунца добпјамо, бела. је. Тела, која видимо врло су разноликих бој а. Ако према сунцу метемо једно саливено, тространо стакло (на подобије оних што висе на „полијелејима") — које се зове иризма, нриметићемо иза нризме разасуте боје. које су у оном истом реду, како их у дузи видимо, те се с тога и зову дугине боје. Њих има седам: црвен а, неранџаста, жута, зелена, плава, чивитаста, љубичаста. — Све ове боје добили смо од сунчане светлости, кад смо је призмои разложили : Сунчани зрак није дакле прост — бео — него је сложен из седам боја, које кад се приберу, губе се, и дају опет бео зрак. Разложен сунчев зрак у својих седам боја зове ее иначе и ^иектрум. Важно је да се напомене и то: да ове боје (обојени зраци!) кад се међу собом саоје дају опет другу неку од ових седам боја ; или агсо се по нека од ових седам изостави , а оеталих шест споје дају неку засебну, чисгу, н. пр. ако се одлучи црвени зрак, остали спојени дају скупа зелено ; изостави ли се зелено, добија се од осталих гаест — црвено. Еад две боје управо једна другу изнова (својим одлучењем !) стварају, онда се такве боје зову комилементарне, као тпто су: црвено и зелено, неранџасто и нлаво, жуто и љубичасто. После ових сазнања о бојама и саставцима сунчанога зрака на реду је да се запита: од куд разне боје у разних тела ? Одговор је на то после горњег разлагања — лак и овај: Тела или упијају, или одбијају зраке и њихове боје: Ако је тело неировидно, а одбија свих седам боја, т. ј. не прима ни једну, онда се тело види бело ; ако ли је провидно (т. ј. бистро) а одбија све зраке, онда је „без боје" т. ј. провидно. Ако тело од оних седам боја шест упије (аисорбира) а једну одбије изгледаће у оној боји, какав је зрак одбило. Ако тело само неке зраке упије, а неке одбије, појавиће се у оној боји, коју дају одбијени зраци кад се споје. Најпосле, ако тело све зраке упије оно је — црно. Тело глатко, поред своје боје коју има, показује још и сјај. Сјајна тела не само што могу бити тела беле боје, но и црна.

После ових врло нужних (чисто оптичких) разлагања о природи светлости: о њеном хипотетичком посганку, простирању, о бојаиа — ваља нам сад (можда ће бити са више лакоће!), прећи на Физиолошку радњу ока: на гледање. На овоме месту, још један пут, ради свежије представе нужно је да ионовимо, у нриродноме реду све делове ока, почев од рожнице до мрежнице. Нанред, на испупченој површини стоји рожница , под њом је очња водица , која је и кроз зеницу с оне стране дужице; по том долази, у правој линији сочиво, за њим, у целој осталој шупљини ока стакласто тело, а иза овога, као последњи дувар опна мрежница из које се продужава даље до мозга — живац. Сви ови делови ока до мрежнице: рожница, очња водица, сочиво и стакласто тело, јесу по све бисгри, и способни да кроза се нропуштају зраке еветлости, исто онако, како је то у стању да учини свако стакло или наочари. И, гледање бива овако: Зраци светлоети, који долазе од осветљеног предмета, који сгоји у нравцу у ком ми гледамо, падају у иравој линији на површину рожнице. Зраци, који су пали на сред рожнице, на епрам зенице, они већином и продру даље у унутрашњост ока. Остали зраци, који су пали на ивицу рожнице или иначе на површину белизне — они бивају, по закону о одбијању зракова, одбијени под углом, под којим еу пали на око. Ови одбијени зраци дају оку неки СЈај. Но гата бива са зрацима, који су намењени да продуже свој пут у унутрашњост ока? Ти зраци продуже свој пут — ступају у окоали издрже неке промене, које се у смиелу оизике означавају речма: зрак, који не пада одвесно (окомце) на неко тело, кад пролази кроз тело, скреће са свога ир еца, бива иреломљен, и то : ако иде зрак из ређег у гушће тело, скреће к средини тела или како се каже: ка одвесној; а ако иде зрак из гугаћег у ређе тело, скреће од средине, од одвеене. — Како то бива ? За разумевање ваља очигледнијих примера! Зна свак из искуства да светлост — и њени зраци — нролази кроз свако прозрачно тело: кроз ваздух, кроз воду, а и кроза стакло. Али зрак