Просветни гласник

6 К О У ж

И В О Т И Њ А

и на ту иконицу падају слике од предмета, јер она сгоји а у осовини" ока. На сред иконице има једно утонуће које се зове и мрежичина јамица. Каквим се начином дејство зрака нренаша из ока у делове живца? Еако се тај утисак светлости претвара у осећај ? Где се свршава физичкофизиолошка, а где почиње Физиолошко-психолошка, чисто душевна радња ? Шта је у нама телесно, шта душевно? Еоји је моменат од ова два заисга владајући ? и томе слична теоретичка питања, која засецају већином с оне стране прага нашег неиосредног посматрања и истинског сазнања, таква питања нећемо овде постављати, ако нисмо ради да се изгубимо у области у којој се и велики духови често загубе Напомињемо само то да је врло целиеходно да се и психолози обазру на анатоме. У колико је мозак седиште души и свима душевним појавама, у толико се и он мора имати на уму, а производ таквога изучавања јесте „Физиолошка психологија", какву има читалац на расположењу у књизи од про®есора Виљема Вунда: „(хгишки^е <1е8 Рћу81о1о§1зсћеп Р8усћо1о§1е" \оп Ж. ^УипсИ,. Напред напоменусмо да за људски ум има у природи још много тајни, а у обласги душевних појава највише. Ео је још одговорио на питање: шта је душа? И док човек у одговорима на то најстарије нитање мислећег човека тражи праву истину мора и нехотице да осети крајности у које су ударали они, који су хтели да обавесте оетали свет о томе: шта је то душа; једни јој дају познато порекло, други је описују у врло непојмљивом облику, а трећи је сликају као производ грубог дејства и промета материје. И онај, коме' није до тога да се мрази са Богом и да падне у недоумије са самим собом ваља да се склони за сад у тихо пристаниште посматрања и да се задовољи с оним што се зна, а да тежи за знањем и савршенством; јер тежња за знањем пола је посгигнута цељ. Деца будућих — али далеких! — поколења ваљда ће бити у овом боље среће од нас! Или има и међу нама кога, који ласка себи да је сазнао истинско биће душе, сугатину осећаја, појав свести 1... . Нама остаје да се зауставимо још на радњи ока, на гледању.

Сав простор пред очима, који човек, кад прако гледа, види десно и лево зове се иогледни размак. Погледни размак све је шири што је од човека даље, а све је ужи, пгго је оку ближе и у својој најближој околини можемо десно и лево видети само оне предмете који су одмах до нас, а што даље гледамо, то нам се и догледни размак шири и ми у даљини видимо велике просторије, брда и долове и велики део небеса. Има људи, који удаљене предмете добро виде. Они се зову даљовиди. Има људи, који блиске "твари не виде. Они се зову кратковиди. Даљовидост и кратковидост јесу носледице самих очију ; некад су урођени , а некад дугим напрезањем очију добивени недосгатци. Узрок је пак тим недостатцима сљедећи : Напред смо напоменули, да се зраци, који у око долазе укрштају , и иосле укрштања , које треба да буде од прилике у средини очње кугле бацају слику од лредмета на мрежницу. Но укрштање зрака бива често и неуредно : или се зраци укрсте далеко исиред мрежнице, или се укрсге — или укретили би се — тек с оне стр&не мрежнице. Ни у једном ни у другом случају не дају јасну слику од предмета. Укрсте ли се зраци далеко иред мрежницом , и кад падну на њу не могу да произведу јасну слику ; јер јасноћа нада пред мрежницу, онда се нејасно види и то је кратковидост. Таквом се оку помаже са наочарима са издубљеним сочивима, која расииају зраке и укрштање зрака помештају ближе к мрежници и припомогну да слика предмета падне тачно на мрежницу. Деси ли се пак да укршгање зракова бива врло близу мрежнице, или шта више у некој геометријској тачци иза мрежнице , онда је то даљовидост. Олика предмета, противно горњем случају пада иза мрежнице. Таквом се оку помаже са наочарима које имају испупчена сочива, која прибирају зраке и помештају укрштање зрака пред мрежницу, на нормално место, како ће и слика пасти на мрежницу. Истина да је употреба наочари врло пробитачна ствар, само је неупутно , да људи, који су принуђени да се њима помажу, счепавају какве било. Без знања лекарева не треба нико да на своје очи