Просветни гласник

354

УМНО ВАСПИТАЉЕ

тине могу потпуно разумети тек онда, кад се до њих дође сопственим трудом, кад се самостално разгдедају и испитају ма само некодика Факта, па којима се те меље опште истине. „Л.ако дошл.0, лако отишло* може се сасвим умесно применити и на знање, као и на богатство. Правила се заборавз чим остану осамљена у уму. чим се ве сједине са бсгалом садржином ума, као огранак на дрвету са дебдом ; начвла пак, која су израђена у тим иојединим правилима, кад само буду појмљена остају сталан добитак духа. Мдадић, који је учио само ноједина правила, губи се кад изађе ван гранпца својих правила, док младић, који је васпитан по принципима, по општијим начелима, и који је навикнут на мало пространије мишљење, решава нов задатак исто онако лако као и какав стари добро познати. Међу умом који се с .епо нридржава појединпх правила и умом у коме владају извесни принциии иостоји таква разлика, каква постоји између материјала који је просто стрпан на гомилу и тог истог материјала, али уређеног у неку складну целину. Ум ове друге врсте одликује се дакле тиме што су код њега саставни делови везани међусобно према неком онштем начелу, аЛи много је важније његово преимућство то, што је он способан за самостално истраживање, за независну мисао, за нова открића, док је ум нрве врсте за све ово неснособан. Немојте рећи да је то само упоробљавање; не, то је најтачнија истина. Сједињавање нојединих Фактова у општу мисао, то је органнзација знања ; а предмети до којих је доведена та организација, чине умни хоризонат човеков. Замена појединих најтачније ограничених нравида општим цринцинима и неонходно сједињен с тим обичај да се не казују анстракције, опште мисли, произвелн су то, да су некн нредмети којима су се пре занимали у ночетку остављени сада на нослетку. За пример може послужити то, што је крајч.е глуп обичај, да се граматика учи с иочетка у основној школи, остављен, и сад се ова наука учи доцније. Марсељ вели : „може се тврдо казати да је граматика не камен темељац, већ круна." А Вајз овако расуђује: „Граматика и Синтакса, то је збир закона и правила. Иравила се збирају на ирактици ; онасурезултати индукције, која се састоји у непрестаном посматрању и у сравњивању Фактова. То је наука, филосоФија језика. Идући ириродним путем, како поједине личности тако м читави народи долазе до науке тек мало но мало. Људи говоре и пишу песме много ире но што помишљају на граматику или нрозодију, Давно и давно пре Аристотелове логике људи су мислили." Једном речЈу, као што је граматика постала после језика, тако треба и да се пзучава тек пошто се добро зна језик; истанитост ове ноставке признаће

сваки, који разуме одношај пгго постоји међу развићем поједине ЛИЧНОС1И. Најважнији од новијих добитака јесте систематично култивисање (обрађивањеЈ посматрачких способности. После дуге сленоће људ.[ су. на послетку, увидеда, де добровољна радљивост носматрачких способности код деце има н сметња и од вајде је. Оно што је се пређе сматрало као празна радња, као забава или шала, то је сада нризнато за процес којим се прибавља знање и на коме се оснива сва доцнија наука. Из тога је ноникла мисао о очигледној настави. Израз Баконов, да је Физика мати свију наука, добио је знача,ја и у васшггању. Не нознавајући тачно видљиве особине предметима, наши појмови морају бити лааши, наши закључци ногрешни, све наше радње безуспешне. „Ако само не буду иравилно васпитана снољна чула, све ће даље.васпитање бити сакато, и то је немогуће исправити." Као што видите дакде, што је могуће иотпуније чулно иосматрање то је основни усдов сваког успеха. Оно је неонходно нужно не само вештацима, природњацима и научарима, не само лекару једном ради верности дијагнозе, —• но ми видимо да је и филозоф занет иосматрлњем међусобних одношаја међу предметима, које други и не примећују, да и појета иосматра естетична и суитилна Факта у природи која сви нризнају кад им се покажу, али која они у први мах не нримећују. Ништа није важиије но неирестано ироводити мисао, да су живи и потиуни упечатци нешто иајважније. Никакав здрав ироизод ума не може бити изаткан од трулог материјада. Уноредо са онадањем старог метода, по коме је истина у апстрактности, поникао је одговарајући нови метод, но коме се истина налази у конкретности. Основни Факти тачних наука изучавају се сад непосредним посматрањем. Употреба географских модеда, модеда нравилних теда итд, као нристун у геограФију и геометрију — то су Факти те врсте. Очевидно је. да је општа црта тих метода та, што они воде ум детињи оним нутем, којим је прошдо цедо човештво. Исгине бројева, Форама, одношаја у подожајима —- с почетка су биле узимате са конкретних нредмета, и нредстављати детету те истине у конкретном облику значи учити га оним иутем, којим се је учидо цело човечансгво. Мадо по мадо ће се, можда, појмити, да се дете тим истинама и не може у самој ствари научини другаче ; а то по томе, што и ако га нагонимо да понавља какву анстракцпју, та ће апстракција имати за њега значаја тек кад он сам опази, да она просто представља оно што он среће у свакидашњем животу. Али од свију наведених нромена најзначнија је жеља, да добијање знања буде* пријатно а не тешко;