Просветни гласник

у м н 0 васп

и т а н, е

355

жеља се та осенва на више или мање јасном сазнавању тога, и[то дете у свима годинама узраста воле ону умау радљивост, која је корисна за њега, а не воле бескорисну. Сви почињу да појимају, да појав склоности ка ма којој врсти знање показује, да је ум постао снособан да усваја знање и да он, ради свога развића осећа иотребу у знању ; а с друге стране, да одвраћање од неког знања, показује да се оно врло рано предлаже. На све стране се старају да васнитање у ночетку буде забавно и да целокупно васпитање буде интересно. На све се стране тумачи како су игре корисне. Свуда се распростиру волшебне игре за децу. Сваким даном наши нланови све боље одговарају младићским укусима. Ми неирестано нитамо: да ли дете воле да учи то или друго што ? „Треба угађати нриродној детињој жељи за разнообразношћу, говори Марсељ, и задовољење његовог љубонитства увек треба сједињавати пре но што дете покаже ма какав знак непажње и малаксалости." То треба имати на уму и при даљем васиитању. У занимљивом читању, у заједничком невању, у шетњи но пољу и, у многим сличним случајима може се нровести та промена. Асцетизам (мучење свог тела, калуђерство) ишчезава из васпитања, као н нз живота ; и ошнта карактерна црта нолитпчпог законодавства — да се постигне опште благостање — у силној мери ночиње да буде одликујућа црта и школског законодавства. Каква је општа карактеристика ти свију различни.ч нромена? Да се не састоји она у већем нриближењу методима природе? То је очигледио у укинућу насиља над малољетннма, нротиву кога се буни нрирода, и у томе што је усвојено да се у првом добу живота само вежбају спољна чула. То је очигледио н у томе, што је учење на изуст и но књигама замењено лекцијама, које се дају усмепо и екснериментално. То је очигледно и у томе, што се учење нравила изводи из уиотребљавања и замењено је изучавање општих начела (принцииа), то јест саоиштавање се оставља на страну док се не упознају ноједина Факта, из којих се изводе оншта иравила. То је очигледно и у томе, што се основи науке нредају у конкретној (стварној) а ие у апстрактној Форми. А више него у свему другом исказује се овај правац у разним старањима, да се знање нредстави у привлачећој Форми, и да се на тај начпн учини да добијање знања буде нријатно, као што у свима делима природе влада задовољство, које иде уз испуњавање неоиходних Функција, служи као символ (изазивач) тог испуњавања — исто тако и у само-васпитању детета задовољство, којим оно н. пр. ломи нграчке, служи као пооштрење оном духовном делању код њега, помоћу кога ће оно научити да разликује својства разних предмета. И према томе ми само испуњујемо

заповести нриродине, кад се управљамо према интересу детета при избору поретка по коме ћемо да распоредимо предмете, и при избору начина на који ће мо да их предајемо. II на тај начин ми долазимо до доктрипе, коју је давно исказао Иесталоције: да се васнитање, како у свом расиореду тако и у својим методима, мора саглашавати са ириродним нроцесом умнога развића, — да ностоји извесна поступност, у којој разне способносги раде добровољно, — да свака дакле снособност ради добровољно тек кад јој се да знање, неког извесног рода, — и да се сав наш посао састоји дакле у томе, да добро унознамо способност, те да јој даемо да учи оно што ће је занимати. Сви гореозначени нанреци само су делимичне нримене овог онштег нринцина." Нејасно и збркано разумевање овог начела већ се је распрострло међу учитељима; а у списима о васиитању сваким даном све се више на њега наслањају. „Метод је нрироде архи-тип свију метода," говори Марсељ. „Оспособити ученика да он може сам себе добро да образује — ето то је животно начело у томе послу," пише Вајз. У колико нас више наука унознаје са особинама ствари, у толико ми у њима боље видимо средства, која служе нашем задовољењу. Увеличавање знања ностојано води ограничењу нашег мешања у нроцесе живота. Као што је у медицини старо „херојско лечење" замењено у многим случајима иростом дијетом, — као што је у тамницама нримећено, да нрисиљавајућа дисцинлина није тако усненша као нриродна дисцинлииа, да апсеник себе издржава с шствепим производним радом, — исто смо тако и ми нашли, да је успех у васннтању могућно само онда, кад се наше мере саглашавају са добровољним кретањем умних сила. Основни нрпнцин, но коме се метод и нредмети учења морају да прилагођавају поретку развића и размерама у којима способности делају, никада није био иотпуно нренебрегнут : његова је истиност неосиорна, јер је очевидна. Сваки се учитељ до извесног стунња саглашава са овим принципом у своме школском раду, из тог простог узрока, што је васпитање могуће само нри том услову. Нико ие учи децу тројноме иравилу пре но што су научила да множе и деле. Нико не тражи од њих писмене радове док још не знају да пишу. Али ногрешка старих метода састоји се у томе, што ни у подробпостима, у поједпним ситницама нису признавали оно, што су били принуђени да иризнају у онште, у целоме. Међу тим свуда се нримењује један и исти принцип. Ако морају године да нрођу међу временом, када је дечко способан да нојми одношај два предмета у простору, и међу временом, када ће он да састави себи веран појам о земљи као глобу, који се састоји из земље и водс)