Просветни гласник

ПРИЛОГ за БРЕДАВЛЊе СРПГКОГ ЈЕЗИКА

која није стварна, т. ј. која није име какој год ствари ; а ако нећемо по том да називамо, онда није ни једна стварна, јер смо их ми све само измисдили или замисдили. Него по ономе што све ствари материјалне и нематеријалне делимо на конкретне, т. ј. оне, које можемо чулима дознати, и аистрактне т. ј, оне, које чулима не можемо дознати, онда је природво да и ако и имена тих ствари поделимо и назовемо према њиховој природи чулнима и мисленима. У осталом ово је потребно учинити не само ради боље прецизности и доследиости назива , него и ради олакшице и учитељу и деци при анализи именица. Ко сегод бави тим послом ушколи, знаће, како тешко иде с аналпзом пменица ио одредби, по к ојо и најбољи ђаци врло често греше трпајући у мислене именице толике именице које никако нису мислене као што су. светлост, звук, ветар, звек, језик, црноћа и тако даље. 2. Назив „особме" имбнице такође није доследно изведен. Особа у нас значи лице ; хрватски граматичари место нашег првог, другог и трећег лица и кажу прва, друга и трећа особа. Рећи именице „ особне" значи колико рећи именице „ личне ," што би значило именице, које су имена само лицима, што пак не стоји, јер Зајечар, Ртањ, Колубара нпсу лица. Ако хоћемо да је назив „ особнч " постао не од особа, него од особина, која се у нас употребљава у значењу у ком и сопственост, од које смо пређе имали и назив „сопствепе" именице, опда би се морало рећи не „особне" него особинске. Некадашњи назив „сопствене именице" одговара потпуно ономе што се овим називом хоће да означи, и н.ега је Даничић у потпуном значењу заменио који је више српски : „властите" али да Ђ особне " не одговарају појму, држим да је јасно. В. Кад заједничке именице поделимо па збирне и вештаствене , као што је у науци о гласовима, онда значи да и нема других именица , које би се звале заједничке осим ових двојих ; док у самој ствари тако ни Ј е > јер књига иерорез, арозор, нису ни збирне, ни вештаствене, те по томе за њих нема имена, пошто назив „заједничке" припада и збирнима и вештаственима. Према томе држим да ће се признати за умесно што оваке именице називам иосебнима. 13. Придеви. Нридеви стоје уз именпце, п једни оиисују по чему било оно лице и ону ствар, која се именуја

именицом, уз коју придев стоји — а други казују да лице или ствар , која се именује именицом , уз коју придев стоји, припада неком пли нечему. Према такој својој службп придеви се деле иа оиисне и ирисвојне. 14 Описни Придеви. Онисни придеви деле се на чулне и мислене. 1. Чулни придеви описују лице или ствар по нечему што се може чулима дознати и они су двојаки: а, КаквоЛни, који описују лице или ствар, која се именује именицом, уз који придев сто.ји, по такој каквоћи, која се може чулима дознати, нпр. студен, сл&дак, и&арен, ирав, округао, бео, илћв, звучан, блед и тако даље. б. Вештаствени , који казују од какве је материје начињепо оно, што се именује именицом, уз коју придев стоји, или каком је материјом учињено да је онако. како га придев описује, или најзад каком је материјом прожето, нпр. земљан, гвозден, стккленЋ дрвенћ , злћтан , ср &брн , олован, иозлкЛен , мастан, брћшнав, к&љав, иесковит, шљунковит, шумовит, хладбиит итд. 2. Мислени придеви описују лице или ствар по такој каквоћи , која се не може чулима дознати него се само замишља у памети, нпр. добар, рђав, зао, с трог, ира,ведан, чист, леи, в&се о, смеран, учтив. марљив, иослушан итд. 15 Присвојни придеви. Присвојни придеви ради бољег прегледа деле се на четири гомиле од којих су: 1. Ко.ји показују припадање лицу, нпр. Стојанов Маланов, Милич\\н, човеков, људсш : човечан , кнеж&в, иоиов, иоиозскИ, Божијћ, Божансш, женски, дечијп итд. 2.Који показују иршадање ствари, нпр. нуКин, куКансни, школска, црквенп, црквенскш, држквнп оаштински, вашарсш, говеђи итд. 3 Који показују ирииадање месту, нпр. б еоградски, ва љевскп, сквск\\, дунквсш, аодгорскШ иољски, шумеки, сувоземнп, водени итд. 4. Који показују ирииАдање времену нпр. дневни, дћнашњи , зии ски , л&тњи , лањоки , зпмушњи, овдашњи, ондашњи, тћдашњи, в&здагињи, итд. 16. 0 роду у придева Како придеви стоЈе уз импнпце, те један исти придев може стајати уз именицу свакојег рода, то сваки придев мора имати облике за сва три рода, нпр. дббар, добра, добро; илћв, алћва. плкво; вру&и вруКк, вру^е; бели, б&лк, бело; летошњи, летошлк, летошњр; гвозден, гвоздена, гвбздено итд. Свршиће се