Просветни гласник

456

ПИТАЊЕ О УРЕЂЕЊУ ФОНДА ЗА СВЕШТЕИИЧКЕ УДОВИЦЕ И СИРОЧАД

Побуђења за ово тако су опште позната да не налазимо за нужно набрајати их овде. Е томе и по канонима црквеним духовници немају права на парохију и на свештенодејства у њима. Манастирима за одузете им парохије не ће се по предлогу никаква накнада давати, јер комисија находи да је и време и прека потреба уредити и стање манастира и свештепства онако, како ће оно само својим средствнма моћи себе издржавати, не падајући ником на терет. Потииеаии су при састављању предлога имали на уму, да стечена права оних свештеника, који су сада на парохијама, не треба крњити, па за то и аредлажу (чл. 10.), да се протојерејима, намесницима, свештеницима окружних вароши и оним сеоским којих је број парохија преко 250 домова, да помоћ одмах 1000 динара, а оеталима, којих је мањи број парохија сразмерно мање да, како је у члану 10 казано. Протојереји и намееници место дојакошњег прихода од печата, добијају накнаду. (чл. 11). Држимо да нам није нужно давати разлоге, да је најбоље за свештенство да оно добија новчану помоћ мееечно. Нико од парохијеких свештеника не може имати већу новчану накнаду од 1000 дин. годишње (чл. 13) Ово је ограпичење учи њеиопрема могућности и стању Фонда, који би се иначе исцрпео. Године службе за одређивање периодске новишице рачунају се само оне, које су проведене у. парохијској служби (чл. 14): јер ако би се рачунале и године службе у чиновништву, или иначе проведене и године свештеничких капелана (сем протојерејских), које немају никакве везе еа парохијском дужношћу свештеничком, јако би се теретио фонд. Ни у ком случају премештај свештеника са парохије веће на мању, и обратно не одузима право на количину новчане накнаде, којује свештеник имао, нити даје право на већу новчану накнаду према већем броју домова (чл. 15)' Иначе би била велика збрка у рачунима. Сем тога ако ко оде на већу парохију, имаће више других, ако оде на мању по својој молба, сам је то тражио, аако због

казни, ондаје довољно кажњењ, што долази на мању и слабију парохију. Еад би се усвојило све овако, како комиеија предлаже, евештенство ће имати само једну добит, што ће уредније иримати један део своје заслуге, а то још није све, што би га могло уепокојити и утешити ; јер док је свештеник млад и здрав, може себи и својој породици бар кору леба заслужити, а може лако и да сноеи терете немања; али кад му болест или старост одузме сву моћ и онеспособи га за службу, онда се многи свештеници злопате као нико њихов и то неки пошто су дубоку етарост дочекали, служећи часно и савесно свој народ. Нису ретки примери да многи свештеници у дубокој старости евојој ниеу имали са чим да подмире ни најпрече потребе своје, а старост и изнемоглост не знају за немање, а траже бољу храну топлије одело и већу негу. С тога потписани држе да чине правду, кад чл. 19 предлажу, да се крајне изнемоглим и за службу неспособним свештеницима даје новчана помоћ из преостатка свештеничког Фонда, на начин који г. министар са црквеним властима одреди. Плаћање за венчање увећано је, и то за имућнију класу, а за сиромишну смањено је од 4. динара и 80, п. дин. , колико се до сада плаћало само на 3 динара. Сем тога увећано је плаћање још за нека свегатенодејстра (чл. 17), али само са по 10 п. дин., и то због динарског течаја, а за то је за опело велико смањено од 3 дин. и 60 п. д. на три динара, а за опело мало од 1 дин. и 80 п. д. на 1 динар и 50 п. дин. За знамење и крштење сиромашних не ће се ништа наплаћивати, а од тога плаћања до сада нико није био оелобођен. Кад би се догодио спор између свештеника и венчаних, да ли су ови стања имућног, средњег или сиротног, општински ће суд одредити каквог је ко стања, и према томе колико да плати свештенику за венчање (чл. 18). По ново слободни смо рећи, да &е народ у оаште мање давати, него што је до сада давао, а свештенство Ке бити задовољније него до са,да, за то што Ле ону аериодичну иомоћ добијати иоуздано свакога месеца, те Ке му она