Просветни гласник

592

НАУЧНА X Р О Н И к А

на површини у томе, што се овде мора обратити пажња на то, да се горњи свод земље одрнси да се не сурва, а зато се нарочито у последње време служе сабијеним ваздухом. У почетку копања овог тунела било је земљиште шупљикаво, те се потребан ваздушни притисак није могао одржати јер је кроз земљиште излазио напоље. С тога су морали дуваре об • лагати пл&тном које не пропушта ваздух. Но кад се дубље ушло, наишли су, на земљу сабијену, тако да више нису била од потребе облагања платном. Ваздушни притисак који сад влада у тунелу, износу 17 до 20 Фуната на квадратни палац. Радници се на овај сабијени ваздух мало по мало навикну тако да им ништа не шкоде промене из једног ваздуха у други. По себи се разуме, да је од преке потребе да у тунелу има чиста ваздуха аа дисање, те се и зато постарало нарочитим за то цевима. Радници који у тунелу раде подељени су на три групе по четрдесет људи; свака група ради по осам сати, те се тако ради и дању и ноћу. Сад се свакога дана у копању поступа напред у средњу руку три стопе. Пошто ће се скоро доћи на боље земљиште, те ће рад бити прилично олакшан то ће он брже ићи тако, • да ће се тунел кроз три године свршити. Тунел се слушта од прилике онако као што се спушта и обала саме реке. До сад је довршена само једна половина рада, јер су Американци намерни да ископају испод реке два тунела један поред дугог који ће се близу до обале спојити у један велики тунел. Пројектовано је, да се дневно по 400 вла кова у оба правца отправе од којих ће ноћни влакови служити само за еспапе. Надају се да доврше тунел за велику индустријску изложбу, која се споема у Њу .Торку године 1883 -[-) Ма да смо мало час описали врло велике мостове и тунеле кој има се вежу обале на рекама сувим путем опет није могуће свуда згодно ни направити мост иити ископати тунел. То бива код мореуза и врло широких река. По себи се разуме да кад жељезница дође на једну обалу реке, онда путници изађу из железничких вагона, па се у лађама преко реке превезу и на другој страни наставе пут даље железницом. То се људима учинило. као врло непрактично и споро. Зато почеше мислити како би се нзбегло пресељавање из једног вагона у други помоћу лађе» јер је то нарочито за еспап врло незгодно и дангубно Пајзгоднији начин за то нађоше да саграде такве и толике лађе, које ће доведене до обале и спојене са жељезннчким пругама примлти па себе локомотиву са це.шм цугом и гако преноги |на другу обалу где Ке локомитива насгавиги и даље свој пут. И зајиста -ј- Ваз пеив ТЈш\'егзит18 81, 2 — 3

начинише људи такве паробр оде којих саду Енглеској и Америци има више. Као што бива код свију предузећа у почетку тако је било и овде. У први мах градише такве железничке пароброде мале, који су могли понети на себе само четири вагона од један пут, те тако ако је цуг био дужи, морала се лађа неколико пута враћати док га целог не пренесе. Доцније узеше размер већи и правише лађе за дванајест вагона. Таква једна лађа постоји на констанском језеру и ради између Фридрихсхафена и Романсхорна, преносиће вагоне из Баварске и Виртенберга у Швајцарску. Та лађа која је можда највећа у Ввропи дугачка је 70 метара, а широка 12 метара. Пошто се висина воде често мења, то да би лађа била увек на истој висини на којој су и сувоземске пруге, направљеноје девет преграда, од којих се више или мање њих напуни водом док лађа не потоне до извесне дубипе, даклс док њена пруга не дође на исту висину са сувоземским пругама. Но још већа таква лађа за железнице постоји у Америци и у стању је да прими на се и да пренесе неколико целих влакова на један пут заједно са локомотивама и то је без сумње највећа лађа на целој земљи. Та се лађа зове »Солано« и направило ЈУ Ј е друштво пациФичко. Она ради у КалиФорнији на реци Сакраменту и преноси железницу из СанФранциска у Сан-Паоло и обратно. Лађа » Солано « је дугачка 129 м. 2Ј, а широка 35,35 мстара и носи 3,600 тона. Као што се види »Солано« је тако велика лађа да куд и камо превазилази ону на констанском језеру; точкови који је терају имају свако по четрнајест крила а у пречнику износе 9.14 метара. Сваки точак ради за себе а креће га по једна махина од 2000 коњских снага. На лађи има четири засебне пруге, таке да од један пут може примити четрдесет и осам вагона. {ћуа КаЈиге 1881 Бр. 411) Пошто су сва техничка предузећа ма како она велика била, човеку увек за руком испадала, то су Америкапци заумили један план, који је можда најсмелији од како света постоји. Они оће да саставе Енглеску са северном Америком, једним великим тунелом, ноји ће аролазити кроз атлански океан. Растојање између Енглеске и северне Америке износи 3000 миља, и кроз целу ту дужину намислили су Американци да кроз тунел проведу железницу која ће у најкраћем времену нрености Европљане у Америку и обратно. Тунел се неће копати у земл-и испод дна морског, него ће то бити огромна гвоз дена цев, дугачка 3000 миља а широка 26 стопа тако да би се у исти мах могла кретати два засебна влака по њој. Пошто она мора издржати притисак