Просветни гласник

718

ЗАДАТАК УМЕТНОСТИ У ВАСПИТАЊУ

Оно се не може да одрече овог свог позива исго онако као што се не може да отресе ни своје сопствене природе. Ово троструко осећање створило је сву цивилизацију, и прави напредак човечанства није ништа друго до напрезање које је пуно трагичке борбе и којим се човечанство труди да се што више приближи истини, да што боље достигие правду и да што јасније искаже лепоту. То напрезање и даје интерес поеиатрања историји, а тако исго и они разнолики облици којима је свако доба мислило да изрази за свој рачун своју идеју лепоте, идеју правде и идеју истине, а ово троје и даје свуколику разноликост историји. Нигата се велико није урадило на земљи, а да није покренуто једним од ова три осећања. Свако од њих има својих апостола, својих јунака, својих мученика. Захвално потомство меће подједнако у свој пантеон и скромно обожава све мудраце, уметнике, свеце, те дичне угледе човечанства. Има једна светла и ведра висинана којој се састају ове три идеје истине, лепоте и врлине и где се једва могу да разликују једна од друге; а грчкој философији припада част што је она нрва то открила; но ила још једно место где се сједињују и тако да кажемо прелива.ју једна у другу, лепота, истина и врлина, а то је место : савест. Кад се учини које великодушно дело, кад ум људски докучи коју племениту истину, кад очиљудске посматрају који величанствен призор, то све подједнако покреће душу човекову: то га уздиже изнад простачких жеља и прљавих себичних рачуна , распламћује у њему племенито одугаевљење и чини да и он почне осећати своје лично достојанство Задатак је васпитању да овлада целокупним човеком, како би га начинило гато савргаенијим. Ово гато природа чини онако случајно и чисто жмурећки, васнитање довршава доследно, по плану (по методи) и на сигурно. И зар је мала част за човечанство, гато је човек способан да се развије паметним образовањем и гато је способан да пронађе законе који владају у природи и да им се драговољно покорава ? Међу тим гата ћемо видети, кад погледамо какво је било јавно ваепитање у нагаој земљи све до ове друге половине деветнаестога века ?

Од она три племенита осећања што руководе човечансгво једно је одавно дочекало да се призна са свог доброчинства и да утврди своја права, а то је осећање : жеља која је у дугаи сваког човека да сазна истину. Наука господари у свима јавним вишим и нижим школама. Изузимајући неколико застарелкх глава, нема данас нигде никога који би незнање уздизао и величао. Исто тако васпитање не одбацује ни неговање морала. Свакад се у свету признакало, да без морала не може бити ни друштво ни појединац. Но јавно васпитавање није оставило само породицама да оне уче децу своју о томе шта је дужност. Оно је задржало и за се да узвишеним начелима и племенитим примерима уздиже срца дечија; оно је брижљиво изабрало из историје оне сјајне црте које истичу врлине на самом делу, а тако исто и из књижевности и појезије одабрало је оне стране које ју најбоље осветљују и преузносе. Ова ће се наетава још боље и као што ваља попунити, јер ее заводе предавања о јавном и приватном моралу, која ће се пружати чак до основних школа као што су и заведена по средњим школама. Но питање је, како ее то могло десити да јавно васпитање, тако добро појимајући важност насгаве, важност моралног образовања, занемари све до садањег дана и да не хтеде овладати и овим нагоном лепоте који је усађен у дубини свачије душе ? Та оно у начелу своме није ни мало мање по племенитости, нити је слабије у последицама својим. — И јога нешто има се овде рећи : баш у овом нагаем веку, кад је највећа брига сваком човеку да до среће дође, уметност ,је може бити у стању да сваком прибави и најсавршенијег и најчистијег и најделикатнијег уживања ; она је у стању да свакога награди боље но ишта за све опасности које га снађу у његовом материјалном благостању и да га научи како је душевно задовољство претежније од сваког телесног уживања и наслађивања. Међ тим не треба ни у чему претеривати. Није уметност, бар у последње време, била са свим изгната из школа Француеких. Има једна вештина, која није бага најмања, и која је вазда имала места у јавној наетави, а то је : књижевност. Њој Французи имају да су захвални за знатан део своје