Просветни гласник

720

ЗАДДТАК'УМЕТНОСТИ У ВАСПИТАЊУ

у своја недра пуно којек-аквих чудовишта; пластичке вештине увек су биле противу тога. У њиховом крилу никад се није могло за дуго одржати оно што је ругобно, гадно. Око као да само собом избегава све што није лепо, све што је лажно, што је ниско и што је гнусно; а на против тражк и иде свакад за оним што је складно, што је пунз милоште здружене са снагом, што је елегантно и племенито, што је сложено из хармоничких боја, што је гипко и поносито, што је пуно покрета и живота. Што је Грчка унела у своју књижевносг ону предизност и праву одређеност, оно осећање које тако изврсно исказује меру и сразмеру, за то има да је захвална, нема сумње, оним напрецима које је достигла у својим пластичким вештинама. Нико не може данас да чита буди коју трагедију СоФоклову или коју беседу Демостенову, а да у исто доба и одмах не мисли на штатуе Фидијеве.* Ово васпитавање у вештинама даје се непосредно наставом из цртања, јер цртање покреће на рад и очи и руке и навикава човека да боље гледа и да у сваком предмету види баш оно што је суштаствено и карактеристично. Ви сте, господине министре, учинили већ досга што сге свуда, и у основним и у средњим школама, завели општу и ' У извештају комисије говори се даље , како је народност Француска међу првима данас по способности да успева у вештини помоћу очигледности, и баца се историјски поглед на доба после обнове (»ренесанса«; у коме и Француска одмах после Италије има својих заслуга, јер и опа има својих архитекта, сликара , кипорезаца, гравсра , као и својих несника, прозаичара, ФилосоФа , историчара , романџија и т. д. Француска није остала само на путу подражавања, него је и сама стварала и отворила нове путове вештини. И данас је она у пластичким вештинама моћнија од многих народности, јер се свет диви њенмм сликарима , скулпторима и цртачима , па не само то, него се и производима њене индустрије признаје лепота, одабраност и складност, као што се и њеним радницима одаје признање на њиховом лепом укусу, као и публици која купује и њихов рад оцењује. На тај начин доказује комисија да је Француску расу сама природа обдарила што се боље може, те јс у стању и да разуме и да испољи лепоту у оном облику који је по најпре облик уметнички и да су очи Француске способне за здраву и обилату наставу о ономе што је лепо.

обавезну наставу из цртања. Кроз неколико година ова ће реФорма продрети у све школе и комисија се многоме отуда нада. Али васпитавање у вештинама, било то да се тиче поједине личности или читавог народа, не састоји се само у учењу цртања; оно се не постиже тиме што ће се натерати свако дете да прецртава нацрте, да износи на видик узвишености и издубљености, да пресликава лепе прегледе који му се износе на израду. То се васпитавање достиже и тиме, и комисија се усуђује рећи нарочнто тиме, што ће деца ненресгано гледати у лепа дела уметничка. Главно је да се води рачун о оном чару који лепота сама собом производи на гледаоца и овај непосредни угицај није од малог значаја. Настава цртања, као и сваколика настава, раствара, раскомадава; на тај начин појединости сметају те се не може да види целина, онако исто као што дрва не даду човеку да шуму пред собом види. У настави се тражи напрезање, и то је лепа заслуга. њена; али у природи је људској, а понајпре у природи детињој, да се она плаше од рада где се иште напрезање, а по неки пут неће ни да се лаћају таквог посла. Најпосле наетава се не врши једнако но у само у нарочите часове дана. На против, лепо дело може дете или човек гледати кад год хоће, колико год хоће, непрекидно, у свако доба и оно га умирава и чини пажљивим. Депо дело износи човеку целину и сложену и сугласну (хармоничку), и ако га није схватио и проникао одмах, не мари ништа, оно мирно чека своје време кад ће му гледалац по правди одати своје признање. Мало по мало ученик ће се сродити са својим предметом; мало по мало он ће сам савладати евоје иекушеничко доба; ако му буде устребало неког напрезања да осети лепоту, он ће то сам учинити у толико радије, у толико драговољније, што ту нема никаква насиља, што он то чини сам из своје природне наклоности и што то врши просто за то да самог себе задовољи. Гледајући непрестано лепа дела пред собом, око се само образује и учи се неприметно, само му се чисто намеће осећање реда и сразмерности; слика онога што је лепо изилази духу све јаснија; па кад погледамо једног леног дана, а оно, услед оног полаганог клијања и тињања,