Просветни гласник

80 5

претходно упозна с језпком, а не пре; алн обпчај да цртање буде као неки увод о иерспективи. Даље примене тог правила биће споменуте на свом месту. 6.) Други закључак из напред споменутог општег правида, закључак, чија се важност не може довољно нсказати — састоји се у томе, да нри васпитању продес саморазвића треба да је остварен до последн>е крајности. Децу би ваљало руководити тако, да она врше своја сопствена исиитивања и да изводе своје сопствене закључке. Требадо би им говорити што мање, а што већма наводити их на сопствена откриКа. Човештво је ишло напред једино путем самообразовања, п успех самоука постојано доказује, да ум, да би се добили што бољи резултати, треба да иде приближно тим путем. Људи, који су у напшм школама васпитани на обичан начин, и који претпостављају да се дух може само тако развијати, мисле да нема пнкакве паде од тога, да деца буду своји учитељи. Али ако они погледају на познавање околних предмета, које дете задобија у првим годинама живота без сваке помоћи; ако се сете да је свако дете самоук нри учењу матерњег језика; ако праведно оцене ону опитност у животу, опу мудрост коју дете задобије соиственим средствима, ван школе; ако обрате довољну иажњу на необичну досетљивост забаченог лондонског гамена, досетљивост која. се исказује свуда, где само дечко може да прпмени своје способности; ако даљр комисле на ону масу умова, који су се без сваке момоћн успешно борили не само с тајнама наше нерацијоналне системе, већ и са гомилом другвх нрепрека - ако размисле о свему томе, онн ће наћи да иије неразуман наш закључак, по коме, ако само предмети буду представљени у потребном поретку и Форми, свакн ће ученик и с најобичнијим способностима извршивати све оно, што је даље потребно и сам, без велике туђе помоћи. Ко, пратећи непрекидна посматрања, и испитивања и закључке, којн бивају у дечијем уму, или пазећи на оштре његове нримедбе о предметима, који не излазе из граница његове способностн — ко није нриметио да те саме способности, ако само снстематпчки буду управљене на предмете, који се налазе у једнои и истом реду, помажу њему да нозна предмете без стране помоћи ? Неопходност да се непрестано објашњава произлази од наше, а не дечије глупости. Ми одвраћамо његову пажњу од чињенпца које га интересују, и које он усваја сопственим силама. Ми му дајемо Факта, веома сложена за његово појимање. Видећи да дете не прима добровољно та Факта, мп их силом утурамо у његов ум, посредством претње и казне. На тај начин, одбијајући га од знања у коме оно осећа потребу, и давајући му знање које не може оно само да прекува, ми његове

I способности доводимо у неко болесно — ненормалностање и порађамо одвратност к зпању у опште. А после свега тога, када дете нпшта не може да појми без објашњавања, и када постане пасиван прималац наших обучавања —• делом с тога, што смо ми сами изазвали ту тупу лењосг, а делом и с тога, што сво то учење оно и не разуме — ми закључујемо, да васпитање мора ићи тпм путем, а ннкојим другим. Ми смо сами, својим методом, створили безпомоћност, и после говоримо како се без тог метода не може, јер друге номоћп нема. II по томе јасно је, да искуство педагога не може с основом побити систему, што је ми предлажемо. А ко појми то , појмиће и то , да безопасно можемо следовати дисциплнни прпроде до самог краја, да, при вештом поступању, до зрелих година можемо сачувати способност саморазвића првих периода детињства, да се само тим путем могу јавити силне снаге и сјајна делателност. 7.) Да би се нотнуно испитао ма какав учебни план, ваљало би ставити нитање: да Л'! он ученику доставља задовољство? Ири сваком колебању у избору једног пли другог од начина, који се слажу са вишеспоменутим принципима , ми се безопасно можемо ослонпти на овај критеријум. Па чак и у том случају, када извесни курс теориски изгледа да је најбољи, али изазива мање интереса но други, ми треба да га одбацимо јер више се можемо ослонити на умне инстинкте дечије, но на наше теорисање. Односно познавачких снособностн потпуно се можемо ослонити на општи закон, да .је, при обичним приликама, корисна радња, која доставља задовољство, а некорисна она што производи бол. Ма да се до сзда мало покоравала томе душевна природа, ипак умна природа или бар они делови њени, који се у детету показују, слажу се с тим законом готово безусловно. Одвратност нрема овом или оном занимању, коЈе обичног учитеља доводл до беса, никако није урођена, већ нроизлази од неразумности системе обучавања. Феленберг вели: „Из искуства сам се уверио, даје лењост младежи толико супротна њновој прнродној склоности к раду, да свагда мора бити сједпњена с каквиморганским недостатком, ако; не произлази из рђавог васнитања." А произвољна делателност, којој су тако склона деца, нпје ништа друго већ израз задовољства, које долази од корисног упражњавања способности. Истина да неке од виших духовних сила, које су до сада још мало обрађене у човештву, и које, доведене до вишег ступња, састављају достојање само ретких умова, — истина да су те више духовне силе несиособне за она усиљавања, која се траже од њих. Али при нормалном васнитању упр&жњавање тих способности, због њиове сложености, долази на послетку ; и с тога 102