Просветни гласник

У М Н О В А

С П И Т А Њ Е

кар само с тога да би показали, како је у извесним сдучајпма дејствителност проста, а у другим опет — сложена, и с тога се у том односу често наилази на грешења. Многи мисде да опште Формуле , којим људи исказују читаве групе појединости , и које су јако упростиле појимање тих појединости, сједињујући некодико чпњеиица у једну — иогу да упросте и дечије појмове. Они заборављају, да је општавање просто само поређење читаве масе појединих истина; да је оно сложеније од сваке те истине, узете засебно; да општавање може да олакша намћење и да помогне суђењу само тада, кад су многе од тих појединих пстина већ задобивене, и да свака апстракција мора бити неразумљива уму, који још није усвојио те поједине истине. Мешајући тако две врсте упрошћавања, учитељи постојано греше, износећи на среду своја „основна начела"; такав иачин радње, ма да се то па први поглед не примећава, у суштини се разилази с првим иравилом, које тражи да се ум с пачелима упознаје посредством примера, и тим путем да се иде од појединог општем, од конкретног апстрактноме. 4.) Васпитање детета треба да је сагласно с васнитањем човештва, кад се ово разматра у целини с историјске тачке гледишта. Другим речима, генезис знања у појединој личности треба да се врши оним истим путем, каквим је вршен генезис зпања у човештву. У самој ствари, тај принцип излази сам собом на среду путем закључка: пошто оба та процеса нису ништа друго до процеси развића, и пошто се оба врше по једним истим општим законима развића, о којима смо више говорили, то се они морају слагати међ собом. Тим не мање , ова специјална паралела има значаја због засебпог руководства, које она даје. Друштво је за њу обвезано, као што се вели, Огисту Конту, н ту тачку његове ФилозоФије можемо примити, не усвајајући — при свем том остале његове поставке. Ту доктрину могу да докажу расуђивања од две врсте, са свим независно од сваке апстрактне теорпје; свако од тих расуђивања довољно је, да се доктрина ностави. Једно од тих расуђивања може се извести нз закона о наслеђу, узетог у најширем смпслу. Ако је истпна, да се код људи наилази на једнакост с прецпма, како по спољном изгледу, тако и по карактеру; ако је истина да се неки умни иојави, као п. пр лудило, нонављају у извесним ноколењима псте породице, и у истим годинама; ако, ирелазећи националним типовима од индивидуалних случајева ; где закон силно помрчава тиме, што се црте многих умрлих предака помешају с цртама неких живих — ако приметимо, да контрасти међ народностима остају стални из века у век; ако се опо-

менемо, да сви ти засебни типови произлазе од једног општег корена, да је дакле садања тако драстпчна разлика морала нроизаћи од промене оних прилика, које су дејствовале на доцнија поколења, од којих се свако предавало својим потомцима та накупљена дејства; ако опазпмо, да је та разлика сада постала органска, тако, да ће Француски дечко остати Француски, ла макар га на страни васпитали, и ако се покаже да општи Факт, објашњен таким примерима, важи за сву природу, не искључујући ни разум, онда се може закључити, да ако је род људски различна знања задобио извесним путем, онда и у детету мора понићи склоност да задобије иста зеања, у истом норетку. И кад — шта више — тај поредак пе би био особито важан, васпнтање би било олакшано тиме, што би индивидуални ум ишао истим нутем, каквим је ишло цело човештво. Али поредак је тај и сам по себи важан; и по томе васпитање неопходно мора да буде понављање цивидизације у малим размерима. Могуће је доказати како то, да је историско сдедовање у главним цртама било неопходно, тако и то, да узроци, што су одређивали тај историски процес, примењују се на дете, као год и на народе. Не набрајајући те узроке, довољно је споменути само то, да ум човештва, стављен поеред нојава, које је он старао се да нојми, дошао је — носле безбројних упоређивања, апсгракција, искуства и теорија — до садањег знања сваког предмета особеним путем; даље, могуће је рационално закључити, да је међусобни одношај међ умом и спољним појавима такав, да то знање није било могуће достићи другим путем; и по што се ум сваког детета налази у истом односу према спољним нојавима, то је и за њега то знање достижно само и 'једнно тим путем. И тако дакле, при одређивању правог метода васпитања ми се можемо управљати испитивањем метода цивилизације5.) Један од закључака, на које доводи, такво испитивање, састоји се у томе, да код сваке врсте знања требадаидемо од емпиричнога рацијоналноме. На првим ступњима ирогреса у човештву, свака се је наука развила пз одговарајућег искуства. Како иоједина лица, тако и у целини ми се подједнако нодвргавамо неопходности, да апкстракту идемо посредством конкрета; резултат је тога тај, да практика и опити, с њиним емпиричким уопштавањима, неизбежно претходе науци. Наука је организовано знање, а пре, но што знање може бити организовано, оно мора бити задобијено. Према томе, свако изучавање мора имати чисто експерименталан приступ; расуђивање може отпочети тек тада, кад је већ приуготовљена системна принрема од носматрања. Као пример примене тога иравила можемо навести новији обичај, да се граматика учи тек пошто се