Просветни гласник

У М II О В АСПИТЛЊС

велнка несрећа што су облнди смешни, не мари ништа што су боје без реда утрнапе једиа поред друге. Није питање у томе , да дете призводи вештачке цртеже, већ у томс, да оно разреди своје способности. Пре свега њему је нужно да задобије неко господарство над својим нрстима, неке грубе појмове о сличности; и пошто су упражњавања интересна. она понајбоље воде тој цељп. У првом добу детињства редовна је настава у цртању немогућна. Али зар треба с тога задржаватн дечије тежње за самообразовањем, или одрећи могућу помоћ у том односу ? Зар није боље пооштравати и подржавати их као упражњавања примајућих способности и као вежбања у кретању руке? Пуштајући их да бојама попуне већ готово слике, ми им да.јемо могућност не само да обраде способност разлнковати боје, већ их у неколико можемо упознати с контурама стварп, и у неколико се могу извештити у употреби четке. А износећи му пред очи довољно интересних предмета, ми подржавамо у детету инстинктивну тежњу васпроизвођења, п кад се могне отпочети редовна настава у цртању, дете ће тада већ владати неком лакошћу и вештином, чега иначе неби било. На тај начин, уштедивши време, и учитеља и ђака избављамо од многих мука, Из реченог лако се може извести закључак, да ми осуђујемо обичај, по коме се слике прецртавају, а још већма осуђујемо Формалну дисциплпну повла чења правих, кривих и сложених линпја, од чега цо чињу неки учитељи. Још већу осуду заслужује система, по којој се тражи да се речима определе разне линије и Фигуре. У овом случају опет - - као и обично започињемо посао одређеним, а не неодређеним. Аистрактно — анализа елемената — претходи конкретноме. Научни се нојмови стављају пре емпиричкога искуства. Једва је потребно и понављати, да је све то веома противно нормалном поретку. Поводом обичаја, да изучавању језика претходе упражњавања у унотреби појединих делова речи — веома је добро неко рекао, да би врло разумно било да вепггини идења претходи један курс лекција о костима, мишићима и нервима ногу. Исто би се то могло рећи и односно обичаја, да вештики васнроизвођења предмета претходи поменклатура и одредба линија, до чега се долази анализом. Свд су ти технички термини и непријатни и некорисни. Због тих изучавање у самом почетку посгаје одвратно, само ради тога, што се оће да се одмах у почетку науче ствари, које се доцпије саме собом мало по мало сазнају. Као што дете сазнаје значење обичних речи без речника, просто из оних разговора, које оно слуша; исто тако схвата оно без муке, и још са задовољством — усљед примедаба о предметима, сликама и његовим сопстве-

ним цртежима — оне научне термине, који су му досадни, кад мора да их учи нре времена. Лко ма у неколико само усвојимо нринципе васнитања, што смо их нанред изложили, онда би нроцес изучавања цргања у свету мора бити сличан тежњама првог доба детињства, а нооштравање и ојачање тих тежња ми сматрамо за врло важно. Када је почето на тај начин добровољно унражњавање довело већ да пеке сигурности руке и до неких појмова о саодношају разних размера , пониче и нејасан појам о нерспективи иредстављеног тела и о трима иравцима. у којима се протеже. А но том, после неких безуспешних у неколико китајских покушаја, да се таЈ сиољашни изглед нренесе на артију када се колико — толико .јасно појми: шта треба да. се учини, и кад се појави жеља да се то и изврши, — тада се може дати прва лекција емпиричке нерспективе, послуживши се начином, којим се по пеки пут научно тумачи перспектива. Ово може изгледати чудно. али онит је појмљив и интересан за свако дете обичиих сиособности. Пред очи ђака стави се вертикално стаклена плочица, а иза плочице метне се књига, или други какав прост предмет; за тим се рекне ученику да, не мењајући положај очију, обележи по стаклету црне пеге које ће се слагати с угловима нредмета или покривати нх. По том му се каже да те пеге сједини линијама: он ће приметити да се липије. што их је нацртао , слажу с контурама предмета, или да покривају те контуре. За тим, ако се комад артије положи на ту страну стакла, њему ће бпти јасно да линије, што их је повлачио, представљају предмет онако како га је видео. Он ће појмити да те линије не само изгледају сличне, већ да доиста и морају бити сличне са контурним липијама предмета, пошто су их собом покрнвале; а одвојивши артију на страну, он се може убедити. да се те линије доиста слажу с контурама. Тај је фзкт нов и поразителан, и служи дечку као експерименталан доказ тога, да линије извесне дужине, расположене у извесном правцу на површину, могу собом да представе линије друге дужине и другог правца у простору. Мењајући поступно положај предмета , могуће је довести дете да примети како се неке линије скраћују и ишчезавају, док друге бивају дуже, а и неке се нове појављују. Састанак паралелних линија у једној тачци и сви главни Факти перспективе могу му се лако објаснити на тај начин. Ако је оно још из раније навикнуто на самономоћ, онда ће се у њему појавити жеља, да неке од тих контура оно само пренесе на артију; а то ће у скоро пробудити у њему вољу, да само без сваке помоћи — нацрта слику сличну оној, која Је на стакленој плочи представљена. На тај сеначин,