Просветни гласник

896

ИСТОРША БЕОГРАДА

пм отеше два топа. Најкрвавији бој био је на Стамбол капији (кодсадањег позоришта). То је била тврда каиија са јаким зидовима около, па су Турци знали, да ће Аустријанци дако отети осталу варош, ако отму Стамбол капију. Најпосле Турци, после упорне борбе оставише варош и побегоше у горњи град. Чим задоби варош у своје руке, маршад Лаудон аареди, да се војска прибдижује граду и притесни га са свију страна. Затим се осу ватра из четирн стотине тоиова н ђулад су рушила кЈће и касарне у граду и обарала гомиле турских војника. У граду је заповедао турском војском Осмап паша и борио се јуначки , али све узалуд. Маршал Лаудан понуди га, да се преда и да не гине лудо, али он одговори да ће се борити „докле му год траје и једног војника и докле му ватра не изгоре браду." Наша је то рекао, али није сверовао, јер једнога југра (8. Октобра) он виде , да се не може даље борити и његова војска захтеваше, да се предаду. Осман паша направи најпре уговор (примирије), да Аустрнјанци за шест сахати не нападају на град. За то време он се договори са маршалом Лауданом, да град иреда аустријској ш јсци са свима топовима, оружјем и лађама, ко.је су биле на Дунаву, и да пусти турску во.јску и остале Турке, који су се у Београду налазили, да иду мнрно. Тако дакле Београд занаде опет у руке Аустријанцима. Али осем Београда Аустријанци су бнли отели од Турака готово сву Србију. Срби су веровали да је боље да над њима господари аустријски цар, који је хришћанске вере, него турски , па зато су у овоме рату (од 1788—1791 год.) помагали Аустријанцима. Србе је у рату предводио Коча Петровић (из села 11ањевца округа јагодинског), па зато наш народ зове тај рат „Кочина крајина." Али тај рат није помогао Србима. Аустријски цар Јосиф II умре, и Аустриј:тци морадоше направити мир и Турцима повратише сву Србију па и Београд. Тако је маршал Лаудап узалуд проливао крв и јупачки се борио, док је добио Београд, јер су га Аустријанци морали повратити Турцима. Пошто су Турци онет докопали Београд, турски цар поставио је за старешину у Београду (и београд ском пашалуку, најире Бећир нашу) МустаФа пашу. МустаФа паша био је добар Србима , на су га због тога назвали „српска мајка." Баш због тога, што је био добар Србима, омрзли су га Турци, те је најпосле платио главом за то. То је бнло овако: Царски војници звали су се јаничари. У старо време Турци су одводили у ропство малу хришћанску децу, на су им још из малене казивали да је њихов отац турски цар. Њих су држали у нарочитим кућама и учили их војничким вештинама. Кад су та деца порасла, она

су се свуда борила за турског цара, као за свога оца, јер су их учили да _је на небу један бог и његов пророк Мухамед, а на земљи један цар. Дакле јаничари , који су ире 78 година живели у Србији , кад је у Београду био старешина МустаФа паша, хтели су да праве насиља. Они су хтели да отимају од Срба што им се год допадне, да пљачкају и уби.јају Србе, а то им није дао МустаФа паша. С тога они уграбе нрилику, кад је МустаФа паша нослао био војску про тив једног царског одметника (Пазван Огла у Видину), уђу у град и удаве Мустафу. Четири јаничара који су били најсилнији, прогласе се за старешине, и прозову се дахије Те четири дахије звале су се: Аганлија, Кучук Ааија, Мула ЈусуФиФочић Мехмедага. 9. Срби отимају Београд (1806 год). Кад су дахије овладале Београдом и београдским градом и готово целом Србијом, ондајаничари отночну нравити разна насиља над Србима. Клали су, убијали, пљачкалп, отимали жене и дево.јке, и радили што им је год воља. Најпосле се дахије побоје да Срби не устану на оружје, па се договоре, да исеку све најглавније људе у народу, како не би имао ко предводпти народ. (Овде је згодно поменути несму: „Кад се шћаше ит.д.Ј. Они зађу но народу и започну сећи људе, али док су они неколико њих преварили и убили, остали побегну у нданине. У једној великој нланини (Орашачкој) искупе се доста људи и договоре се да устану против Турака. У тој планини они избсруза старешину ЂорђаПетровића или КараЂорђа. Кара Ђорђе се родио у једноме селу, које се зове Вишевци, и које је далеко (одавде) од Београда 15 сахати. Њсгови роднтељи били су врдо снромашни, па је Кара Ђорђе саужио, те се дебом ранио. Један цут убије неког Турчина, па се побоји да га Турци не ухвате и нобегне са породицом у Аустрију. Тамо је неко време живео, на се упише у аустријску војску. Али у војсци му се ције допадало, иа није дуго ни остао, него пребегне онет у Србију , нађе некодико дрм'ова па почпе по гори ајдуковати. Кад су Аустријанци ратовали са Турцима, онда похватају КараЂорђа и његове другове, и старешипа аустријске војске осуди их на вешала. Један Србин (Радич Петровић), који је био капетан у аустријској војсци, измоли старешипу те му ноклони Кара Ђорђа , који остане у војсци , па је и он ратовао са Турцима. 1 ) У томе ратовању нрилично се обогатио, и кад се мир направио, он се настани у селу Топоди, ту направи кућу, доведе породицу и отпочне трговатн. Кад дахије отпочну убијати људе, онда Кара Ђорђа изберу за ста решину. Њему је право име Ђорђе, а оно „кара" 1) Кнежев. Србија од Ђ. М. Милићевића стр. 258.