Просветни гласник

ИСТОРИЈА

БЕОГРАДА

897

значи „црни", а Ђорђе је био црн, пасу га прозвали Кара-Ђорђе. Чим су Кара Ђорђа изабради за етарешину , он одмах иоуове народ да устаје на оружје иротив Турака. Око њега се брзо искуии доста наоружаних људи, и он ноби и нротера многе Турке. Уз Кара Ђорђапристану и два српска јунака. Једно је био Васа Чарапић из Белог Потока испод Авале, а друго је био Јанко Катић из села Рогаче испод Космаја. Кад су дахије виделе да се народ не шали, и да у Срба бива сваки дан све више војника, они понуде Кара Ђорђа да се помире, п замоле аусгријског војничког старешину (ђенерала Ђенеја у Земуну, да их помири са Србима. У Земун пређе 10- 12 Турака, а од Срба оде Кара Ђорђе, Јанко Катић и још двојица , да се мире са Турцима. Таман су се они договарали, а на гопчидерском брду угледа се дим и пламеп. Јанко Катић скочи и повиче: ЈТуто. госнодине, ви нас на царски и ваш образ преведосте нреко Саве . а дахије пале куће и робе спрогињу , као вуци овце без настира. Затим се Јанко окрете Турцима и овако им рече: „Турци, идите и кажите курви Кучук-Алији, у јутру рано да изађе па Дедипо брдо или на Врачар, где он воли, пахатму, хат ми; кубура му, кубура ми, сабља му, с-|бља ми, чиме он воли, да ја и он мегдан поделимо, а сиротиња нека мирна буде". По томе устаде и Кара Ђорђе, поздравише се са војничким стареши ном, на нрсђоше на ову страну Саве. Чим су прешли, одмах се договоре да иду у народ да скуне још војске, па да ударе на Веоград. Они се дог. воре да сви буду с војском на Врачару 9. Маја (1804) и тога дана доиста су и довели доста војске , и одмах се потукли са Турцима. Српска војска бивала је сваки дан све већа. Млоги Турци, који су мрзели дахије, нристану уза Србе , и дахије кад су впделе у Срба голему војску препадну се и ноћу (3. Августа) нобегну низ Дупав и сакрију се у један градић на Дунаву (Адакале) Но ту их старешина тога турског градића изда једноме српском војводи (Милепку Стојковићу), те им он исече главе и пошље у Београд. Пошто су дахије ногубљене, онда Срби уговоре са турским пашом мир, и иошљу турском цару молбу, да и он тај и.ир одобри, али турски цар одговори да се српска војска разиђе кући, па ће онда мир одобрити. Срби нису смели веровати Турцима, па зато нису ни смели распустити војску. Кад за то дозна турски цар, он спреми против Срба две големе војске. Срби искупе што су вигне могли војске и изиђу нред Турке. Они су се тукли јуначки са Турцима и свуда су их јуначки побеђивали. Све је то било пре осамдесет и иет година (1804—1806).

10. Бој иод Београдом (30. Новембра 1806). Пошто су Срби на више места победили Турке, они искупе велику војску и опседну Београд. Срнска војска била је размештена по Врачару око саме вароши. Главни старешина над војеком био је КараЂорђе, а с њим је био и војвода Васо Чаранић Срби нису имали доста топова да из њих туку град и варош , и да тако наморају Турке, да им се иредаду. Они су чекали згодну прплику па да нападну Турке, и после неког времена изађе им једна згодна прилика, а то је бало овако. Један Арнаутпн. по имену Конда, који је служио у турској војсци (код турског старешпне Гушанац Алије), преда се са неколико другова Србима н понуди се, да им помогне освојити Београд. Он је био хришћанин, вере као што је наша, па је више волео Србе него Турке. Кара-Ђорђе га прими у српску војску. 30. Новембра у ноћ Арнаутин Конда узме Србина Узун Мирка и још неколико другова, и смисли да с њима нападне на турску стражу. Како је добро нознавао целу варош и служио у турској војсци, ои са својим друговима провуче се у варош. Остала српска војска стајала је готова, да одмах јуриши на варош чим пукне прва нушка. Конда са својим друговима нрође полако поред прве страже, која га је питала: „ко иде?" Али како је Конда знао добро турски, он одговори: „момци Јусуф бега" и стража га нусти. Он тако дође полако до Стамбол каиије , која је била најтврђа у целој вароши. Кад тамо дође, он јуриши на сгражаре и побије их. Чим прва иушка пукне, Срби нотрче јуришем на Турке. Како је била ноћ, Срби су носили буктиње , и један Турчин спази нрема светлости Васу Чарапића и опали из нушке. Куршум га погоди у ртењачу , Чарапић падне и викне : »Изеде ме пас,.. . држите се, браћо." Њега изнесу и он одмах умре. За тим стигне са војсиом и Кара-Ђорђе и отпочне се жестоки бој између Срба и Турака. Срби су се јуначки борили, али су их Турци гађали кроз врата и прозоре од кућа. Кад то Срб I виде, они стану палити куће , те тако Турци морадоше сви побећи у град. Срби опљачкаше целу варош и потукоше многе Турке и тада су се се многи војници прилично обогатили пљачкајући турске куће. Тако дакле на св. Андреју Срби отеше варош, али град је било много теже отети. С тога Кара-Ђорђе нареди, те град онколише са свију страна, па су добро пазили, да Турцима од некуд не дође хране у град. Тако је трајало неколико дана, а кад Турци видеше, да не могу добити ни помоћи ни хране, а они понуде Кара-Ђорђа да се предаду, али да их пусти да могу мирно ићи из Србије. Кара-Ђорђе нристане на то, но само тако, да Турци не могу носити из града оружје,