Просветни гласник

записник главног

просветног савета

85?

6). У случају кад Главни Просветни Оавет нађе да се књига не може више прештаипавати, министарство извештава писца о том, и он услед тога добија пре уступљено цраво на издавање свога дела. 6. Декембра 1881 Београд рг. ЈА АРКОВИЋ , с. р. ј Д р . у^оки-к, с . р. ј^ИКО^ЛИЋ, С. р. После овога одређени извештач објаснио је поједине тачке предлога одборског. За тим се поведе дужи говор о овоме питању. Једни су напомињали, да Главни Просветни Оавет треба да задржи за се само то право, да оцени вредност књиге по садржини и методи, а све друго, као: у колико ће се екземплара :;њига штампати и колико ће се ком писцу награда одредити, да се остави министру. Ко је год за то, да се поштује свачија својина, па и умна, тај мора бити и за то да се она поштује у најширим границама њеним. У свези с тим, није могућно, да се писац погађа с Просветним Саветом о продаји своје књижевне својине, нити је могућно Савету, да мења награду коју једном, по свом нахођењу, за које дело одреди. То је посао министров, који је у стању да не вређајући право свачије својине ступа у погодбу с писцем односно продаје његовог дела за извссно време. Као што би Савету било немогућно у овом нитању радити тако да не иогреши, исто тако није му могућно одредити, у колико екземплара треба које дело наштампати. Може се нпр. казати, да се дело штампа у о000 или и више комада, а при том не узети на ум, колико управа Државне Штампарије има да утроши на хартију, раднике, повез итд. и да јој новац лежи некорисно у толиким магацинима и за толика времена. Мипистар има могућг10сти, да и ту, у договору с управом штампаријском , погоди бољи и практичнији пут. Осим оцене вредности књиге, може Савет задржати за се право, да сваке пете године или у краћем року, чини ревизију над сваком школском књигом ; али све дал>е што ваља још радити, треба оставити министру. У свези с овим примећавано је с друге стране, да држава не треба при одређивању награде да експлоатише писца, кад и онако одређена награда не пада на терет њеној каси, већ на терет потрошача. Одређивањем незнатне награде приликом првог и сваког другог издања, као и многе друге сметње, убијају

сваки таленат. Осим тога право је да се свакоме, који ради, добро плати. Још би боље било, да државна власт само оцени, је ли књига за школу и да јој одреди продајну цену, која се не сме повишавати, па нека сваки продаје колико може и колико се тражи. Што се тиче одређивања награде за књиге које се штампају о државном трошку, то не треба да је саветско. Други су примећавали да је са свим добро што је одбор ставио да књига за извесно време, кад се награди и штампа о државном трошку, није више својина нишчева, него је државна с којом држава за 5 или више година може да располаже. За то време може се она прештампавати, макар и 5 пута и више пута ; то не чини ништа. Главно је само, да се осигура и држава, да је поједини писци не експлоатишу. Исто тако не може се оставити министру, да он сам одређује како коме хоће награду, него то треба да је саветско, ночем је ту већа гарантија у сваком погледу. Начелно не треба одређивати колико нпр. књнге за основне школе, а колико за средње школе да се награђују, нити треба награда да се управља према броју штампаних табака, почем има дела мањих по обиму, која се морају наградити боље но друга макар била и два пут већа. Што се књиге неке више троше, то ие треба такође да је мерило при одређивању награде, јер нпр. што се буквар троши годишње у 41)000 екземплара, то није слава пишчева, почем деца морају ту књигу да купују, док код других књига које се штампају за другу школску потребу, или се издају још о свом трошку, потрошња зависи од ваљаности књиге итд. Није никакио начелно питање ни у томе, хоће ли се баш сваких ■> година школске књиге подвргавати ревизији, или ће тај рок бити краћи или дужи, него је начелна ствар у томе: да се после извесног рока усвоји и држи ревизија, да ли извесне књиге школске могу и даље остати у употреби или не. Једно што изгледа као нешто апсолутно, то је, да се књига и без пристанка пишчева може приликом прештампавања поирављати и задржати у употреби; но и то је у интересу државе, да је писац не експлоатише. У осталом чланови одбора нису у томе оагласни, и докле неки на то пристају. дотле други допуштају то само за неке књиге, као : читанке и друге од објективне садржине, а за друге, као: историју српске књижевности и друге, где је писац изнео своје погледе, не допуштају да се смеју без пишчева пристанка поправљати и штампати. После тога Савет одлучи да се израђени предлог одборски узме за основу специјалпс дебате.