Просветни гласник

4

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

и установу женских учитељских школа које су нам потребне. Арх. ДучиИ противан је овом одборском члану из разлога које је изнео г. Св. Милосављевић. Што се тиче садржине самога члана, Савет би могао чинити предлог г. министру, ако налази, да има вредпости. А. Николић налази, да је са свим све једно : хоће ли се примити овај одборски члан или не. Са стране правне не би му ништа сметало да уђе у закон. Ако н. пр. не ностоје данае нарочите школе за образовање учитељака, не смета ништа да се овде каже да се имају завести. Ј. ПециИ мисли да уметак овог чл на који одбор предлаже није противан уређењу других школа, и сам закон о основним школама био би с њиме потпунији. Налазећи да неће ништа сметати, ако се усвоји, даје свој глас за њ. После тога, Савет одлучи с 8 против 5 гласова да се члан 49 одборских измена не усвоји. Прелази се на. Члан 51. по министарском предлогу и одборској измени. А. Николић изјављује, да је рад код овога члана да предложи нешто, чиме би се положај учитељски подигао и узвисио. Као што је познато, учитељи нису до сада имали тако великог угледа, па због тога пи школа у којој су они радници. Откуда је то ? Да ли за то што је њихова служба незнатна и ниска , да они због ње не заслужују да буду оно што су и остали државни чиновници ? Кад се погледа на квалитет њиховог рада, не може се наћи разлога за разлику у њиховом социјалном положају. Ми сви готови смо свагда да признамо, да је њихова служба једна од најузвишенијих ; а кад даље погледамо, она је издвојена осим службе осталих државних чиновника. Тако н. пр. толики учитељи не добијају никакве накнаде приликом премештаја по потреби службе , и услед тога многи се муче и свакојако довијају како ће где јевтиније проћи. То све има даљег утицаја на њихов морални углед у народу где живе и раде. Но кад се признаје да је учитељка служба једна од најузвишенијих, онда зашто да учитељи не буду осигурани као и остали државни чиновници ? Не тражи да сви учитељи од једном постану државни чиновници, јер мећу њима има их који то не би одмах заслуживали. Тако на пример они , који су положили испит у Учитељској Школи могли би одмах постављени бити за државне чиновнике , а они који немају тих услова, т. ј. који нису свршили прописне школе и не положили исгшт који се тражи, морали би осгати у свом садашњем положају, све дондс докле

не би према спреми и заслузи заслужили да дођу у онај бољи положај. На тај начин имали бисмо два реда учитеља : указних и неуказпих. И друга практична питав-а која су с овим у свези , не би било тешко регулисати, кад би се усвојило да учитељи буду једнаки с осталим државним чиновницима. Моли да се овај љегов предлог узме у дискусију или да му се докаже: по чему учитељи не заслужују положај државних чиновника, као што н. пр. имају проФесори. Љ. КовачевиК потпомаже г. А. Николића и додаје, да се по одавна тражи да се учитељски углед подигне. Осем користи од угледа који би учитељи задобили по предлогу г. А. Николића, онн би добили и веће вољс за рад. Кад се они упореде с поштарима , који су с мањом научном спремом, па и с мањом платом, постали државни чиновници , не разуме , за што учитељи не би могли бити једнаки с овима, којима је сав скоро рад механичке природе. Тако исто кепојмљиво је, за што н. пр. проФесор неки не би могао бити постављен за учитеља с оном платом коју има , него да мора пристати на мању плату коју имају учитељи. Исто тако зашто не би могли доћи за учитеље и остали чиновници, који би осетили у себи позива за учитељство, а да не морају почињати с најмањом платом ? Истина не може се очекивати, да би се многи полакомили за учитељски посао, али који би хтели својим личним способностима и врлинама дати већег угледа учитељском позиву, зашто да не имају пута и начина за то ? Др. Ј. Панчић налази, да је мисао коју је покренуо г. А. Николић врло плодна и да би, по допуни г. Љ. Ковачевића, могли и остали чиновници долазити за учитеље, па је добро да се о њој проговори која реч више. Др. Л. Докић потпомажући предлог г. А. Николића, напомиње, да се сваки човек труди, да осигура породицу своју и за време после смрти своје. Па кад је то дато осталим државним чиновницнма, за што не бисмо могли поставити и учитеље у тај положај, кад и они врше ието тако важан посао као и остали чиновници ? Кад би се то учинидо, учитељска би служба привукла много бољих снага но што их данас има. Па онда не треба заборављати, да н. пр. полицијски званичник, који нема толике научне спреме колико један учитељ може после десетак година постати чиновник, а учитељ зар да не може? Ако би се приговорило, да се на овај начин умножава број чиновника, томе приговору не би било места; шта више треба желети да се само број ових чиновника умножава у нашој земљи. П. Срећковић изјављује да и он хоће оно што хоће гг. А Николић и Љ. Ковачевић, само никако неће онај пут који они пред.тжу т. ј. да и учитељи дођу у бирократију.