Просветни гласник

ЗА1ШСНИК ГЛАВНОГ

Није добро ни по саме учитеље да постану државни чиновници, јер би због плаћања у фонд удовички спали на мању плату но што данас имају. Што неки веле, да ће се више њих отимати за учитељску службу, ако постану државни чиновници, то не стоји, него на против стоји овако: у учитељство ће ићи људи онда кад се не буду сваки час премештали из места у место и кад министар не буду имао никаква утицаја на њино премештање, већ само општина. У осталом шта има да цримамљује учитеља да и он буде државни чиновник ? Зар то што га може докле не наврши 10 год. службе истерати министар кад год хоће, или то што му над главом виси чиновички мач који му не да мислити ? Било је време кад су учитељи постали чиновници, па је то стање било да не може грђе бити. Учитеље би требало осигурати да буду самостални, као што треба да су самостални и општина и народ, како их нико осем суда не би могао истерати из службе. Зато не треба учитељи да постану државни чиновници, као што не би требало да се рачунају чиновницима ни нроФесори ни судије. Зато позива г. А. Николића да одустане од свог предлога. Арх. ДучиК слаже се с П. Срећковићем и изјављује да би био први за то кад би се говорило овде о томе да се учитељима доиста помогне. Али ово што предлаже г. А. Николић не иде у корист учитељску, као што је г. П. Срећковић то лепо показао. Осем разлога који су се чули против предлога, њему нема овде места, јер је ово општи закон о основним школама, а оно што се предлаже може доћи у засебни закон. ГТросветни Савет има права да своје мишљење предлаже г. министру, па п у овоме питању може да се послужи тим правом. Најпосле сви знамо како је у пароду велика повика на чиновнике; је ли то оправдано чим или није, то је друга ствар; а ми овде зар да стварамо од једном читаву хиљаду нових? Ако је да се учитељима у истини помогне, онда треба гледати други начин који је поиуларнији а не овај. Зато је противан изнетом предлогу. А. Николић налази да оба предговорника који су противни његовом предлогу ниеу одговорили на разлоге: зашто се учитељи не би могли показати заслужним чиновничког положаја. Они не износе ништа чиме би доказали да је несрећа бити чиновник, нити чиме доказују да је садашњи положај учитељев добар, н. пр. да учитељ не може бити јурен из места у место без припита и без оне процедуре која вреди за остале чиновнике. Ни један није изнео опште мане бирократије, већ се позива на то како свет виче на бирократију. Али овде се не ствара бирократија, него се ствараЈу трудбеници, који ће да раде неуморно по 6—8 сати дневно на свом послу. Народ и ако" виче на иеке чиновнике, као саветнике и др., неће викати ј

просветног савета 5

никад на учитеље -чиновнике. Међу тим треба погледати да ли је боље за учитеље да буду чиновници и да ли би они сами пристали на то. Нема сумње чиновнички положај доноси извесне користи са собом. Неке од тих користи споменуо је у свом првом говору а има их још више. Нико не вели, да ће потећи мед и млеко за учитеље, чим би постали чиновници; али ко год тражи више, може за сад пристати и на ово мало. Вели се да је боље да учитељи буду бирани од стране општина, а држава да буде само као неки регулатор. То би он прихватио. Али на што то овде наводити? Откуд то има свезе с питањем које је овде покренуто? Што неки спомињу плаћање процента за фонд удовички у већој суми, то вреди само за старије учитеље који ће за 20—30 година изумрети и који се могу молити да не постану државни чиновници, ако то не би било у њиховом интересу. То су њихове индивидуалне бриге о којима се ми овде не морамо бринути. И тако учитељи треба да постану државни чиновници, нити ће то бити нешто непопунарно, почем ће то бити тако рећи противан терет бирократији, којој би се општи изглед овим начином променио, по чем би се увек могло рећи: Ово су ваљани радници који потпуно заслужују оно што им се даје. П. Срећковић позива се на то како Народна Скупштина никад није хтела да одобри плату поповима, дакле да се уведу у ред чиновнички. Мисли да се ни учитељи неће за то отимати, јер сада, како је да је, имају већу самосталност. Према појмовима које говорник има о општинп, држави и задатку школе никако се не слаже да пристане на то, да учитељ постане државни чиновник. Арх. Нестор упоређује проФесоре који су под указом и учитеље који нису и налази , да се проФесори постављају за указне чиновнике зато, што дуго проведу у школовању и што махом спремају у школи чиновнике, почем већина која се школује у средњим школама, школује се једино рад тога да може временом доћи у ред чиновнички. Међу тим учитељи су махом млади људи , који у 18. и 19. својој години излазе из школе и којима никако не личи да се зову чиновници, тим пре што не спремају чиновнике, већ децу, за живот у народу. Што неки веле да истерани ђак из III и IV разреда гимназијског постане временом чиновник то је у неколико истина, али ке треба заборављати, да су ти људи служили пре тога по 7—8 гоЈИна и стајали једнако под контролом својих старијих, па показали, да су заслужни бољег положаја Међу тим учитељи су махом без контроле и њихово постављење није никако постављењз озго, већ је унраво ствар општинска. Зато је одсудно против предлога I г. А. Николића.