Просветни гласник

58

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

белинових цеви, јер је то важно за разумевање самог процеса лучења. За лучење вели »у куглицама филтрује се мокраћа, која се после посреством дифузије концентрише (засићује) у белиновим цревима.« А шта је Филтровање, шта су то кристалоидне и колоидне материје, не казује се. Овде имамо још да споменемо да се со и шећер у води не растапају већ се растварају. V Органи за циркулацију. Крвне ћелије овде зове „крвним зрнцима« и вели »оно што се налази у крвним зрнцима и што се од чести раствара у крвној води, те ову на црвено боји, зове се хематин «. То није хематин већ је хемоглобин и састављен је из хематина и беланчевине. И овде ве.ли да је крвна вода раствор од фибрина , ми смо већ споменули да фибрин као такав не налази се у крви. Крв се не може сматрати »као растворени организам « и то мислим да до данас није нико ни рекао. ^Чгсћоу је за крв само тврдио да је течно ткање. Говорећи о кроју артерија и вена наводи: »средњи слој састављен је из особитих циркуларно поређаних влакана« а не каже се каква су то особита влакна и не спомиње да у том слоју имају и глатких мишића. За вентиле у венама вели „находе се нарочито на таквим местима, где би крв на своме путу к срцу могла са своје тежине или због притиска на танку венину кожу лако да потиче назад«. Први навод не вреди, јер се налазе вентили и на вратним венама. За срце вели : »може се ширити и узити и тим потиснути крв која га испуњава или је привући пошто се испразни«. Данас се каже, да радњом срца иостаје разлнка у притиску у почетку артерија и на крају вена и да ова разлика у притиску изазива кретање крви у извесном правцу. »Оптицање крви« вели »не бива једноставно него услед стезања срца бива исирекидано.« Ово важи само за артерије а у капиларима је крвна струја континуирана. VI Оруђа за дисање. Писац свуда употребљује назив »ћелијско ткање« а нигде не каже шта под тим разуме. По нашем мишљењу свако је ткање ћелијско и онда не знамо шта се хоће с тим да каже, »плућа имају ћелијско ткање.« За душник вели »да је састављен из колутастих хрскавица« а боље је рећи из прстенастих рскавица. Гргљан не »зија горе у усну дупљу" већ ако зија онда у ждрелну дупљу. Ваљало је даље рећи који пар гласних струна производи глас, што није нигде учињено, »Да атмосферски ваздух уђе у наше тело, нужно је пре свега да се створи један празан простор а тај ће се створити ако се грудна ДЈпља рашири.« У самој ствари тај се »празан простор« не ствара нигде, види се да се писац држи још ћоггог уасш, а данас се каже овако «раширењем грудног коша смањује се притисак ваздуха у плућима и ч- тога снољни ваздух мора улазити у плућа.« За угљен-диоксид, кисеоник и азот вели »од сваког од

ових гасова има у артеријскоЈ крви сразмерно више но у венској.« Неће бити баш од сваког? Тако исто не стоји да животиње у чистом кисеонику »с највећом живошћу дишу.« На питања »шта бива са несталим кисеоником ? Где и како се справља угљена киселина ?" ево како се одговара : »о томе има два начина тумачења, који се боре о првенство: теорија горења и теорија измењавања (диФузија).« По првој теорији вели кисеоник се у плућима једини с угљеником и водоником, и у њима постаје услед тога топлота која се разноси по телу. Доиста је ова теорија некад постојала али данас она има само историјски значај и не стоји дасе и данас она бори о првенство. По другој теорији кисеоник потискује угљену киселину и придружује се крвним зрнцима. И ово је старија Ма^пиа-ова теорија, по којој плућа су само вентиланцијони апарат. Данас се сматра размена гасова у плућима као последица хемиског процеса. Кисеоник се једини с хемоглобином крвних ћелија и гради оксихемоглобин, а један део угљен диоксида (онај што је лабаво везан) изилази из плућа дифузијом а други услед хемијског процеса, шта више многи држе да и први део угљен диоксида изилази услед хемиског процеса. Оопс1ег& сматра најпосле размену гасова у плућима као процес дисоцијације. Како су неодређени и нетачни нојмови у овом делу, види се још понајбоље уодељку »животињска топлота.« Тако на једном месту стоји : »то сродство кисеоника са осталим елементима зове се хемијско једињење. У разилажењу крви по телу кисеоник тежи да се сједини са напред споменутим елементима, угљеником и водоником.« »Што је оксидација елемената бржа« дакле ни мање ни више каже се, да се кисеоник непосредно једини са угљеником и водом. За храну вели: »храна првог реда (азотна) служи за справљање крви а друга (безазотна) за произвођење топлоте, јер она се састоји из угљеника и водоника.. « Према томе као да азотна храна нема угљеника и водоника. Истина је да безазотна храна иоглавито служи за произвођење топлоте, само је ваљало додати, да поред топлоте производи и механичан рад. Даље писац вели : »дисање је дакле главни извор животињске топлоте (и ако је мало раније рекао да је зато потребна и храпа) које се даје најбоље објаснити тиме, што издисани ваздух има тоалоте 28 - 30 К.« Изгледа по овоме да сва топлота постаје у плућима а то не стоји. VII Нервани систем. Пре него што је почео говорити о физиолошким особинама нерване системе, ваљало би да је разложио шта је утисак, надражај и т. д. јер би онда много што шта било разумљивије. Не стоји да нерв има и ту особину, да утисак »квалиФикује т. ј. да определи начин и јачину утиска« тако исто не етоји ни то да се утисци преносе »са врло великом