Просветни гласник

ПРИЛОГ К ПОЗНАВАЊУ АМЕРИЧКИХ НАРОДА

старог и новог света. И ово је мишљење у опште највише раепрострто. Природно излази, да су ове сеобе најстаријих људских нлемена, као прости постулати науке у епохама о којима ми апсолутно ништа не знамо, извршене у доисториско доба. Знамо досад, да се прастаро време човечанско делило у периоде, према томе, како су људи, служећи се извесним природним предметима, по усвојеном већ мишљењу, које се узима као правилна последида у развићу свију народа, поступно прелазили од једног прастарог каменитог доба к металнои, а понајближе бронзаном, па може бити после дошао је прелаз у бакарно и тек најзад видимо где настаје и доба гвожђа. Еад Америка пре четири стотине година би иронађена, застадоше Јевропљани у иочетку у њој такве народе, који имађаху своју културу на високом ступњу развића, и тек доцније на северу као и на југу дођоше са племенима таквим у додир, која према њима изгледаху дивљади. Културни народи у Америци, имали су своју исгорију од вигае векова, своје историјске традиције и белешке. Други пак живљаху природно без икакве исгорије и разликоваху се од ових. Но и код самих образованијих народа америчких, колико се зна, не беше позната употреба гвожђа, већ бронза, не помињући ту злато и сребро. Даље, у северној Америди, на извесним местима служише се неки народи у велике бакром и ако у психолошком развићу беху далеко од других заостали. А најзад у многим крајевима америчким беше опет народа, који се поглавито камењем служаше а који бакар не употребљаваху. Сви ти народи амерички са различним ступњем образовања, живљаху у једно време, на разним местима овог великог континента тако, да ту не налазимо код њих неке ирелазе, најпре камено, па за тим бронзано доба, већ шта више једно поред другог. Дакле у археологији нема, како се види, сталне и трајне тачке за америчку доисторијску хронологију. Марљиво и приљежно трудише се испитачи преко атланског океана да пронађу трагове доисториског човека у њиховој отаџбини. Но такве про-

наласке они чинише баш у пределу оних народа, који су без икакве историје. Ту су од решавајуће вредности за нас геолошки моменти, који нам кажу, да ли је какав проналазак из далеке прошлости или не. И на том базису да се извести и закључак са великом вероватношћу, да су људи у северној Америци из доба нлиоцинског т. ј. из третичне периоде. Али где нам природа сама не казује све оно игго ми хоћемо, ту нам није ни могуће одредити, да ли нас хиљаде година или само стотине растављају од оног предмета, што смо га нашли. Кад се нађу у исто време и камен и бакар и бронза овако једно поред другог, то већ не може за нас бити мерило, да кад би нашли у гробовима, рецимо, какву лубању поред каквог каменог оруђа да је држимо за старију од оне, коју би нашли поред бронзе; јер, као што видесмо, може и обратно бити. Дакле несигурност и двоумица влада свуда у одредби старина америчких. Загонетни и у свом роду разнолики земљани радови, који се налазе у кориту реке Мисисипе и под именом „Мунд" познати су, то су по мишлењу неких археолога остаци у историји блиских генерација, или дела непосредних предака данашњих Индијанаца. Други пак ове остатке сматрају за врло давнашње, пре хиљаду година од каквог народа, кога нема данас на овом земљишту, који је ишчезао одавно. Археологија, дакле, оставља нас у неизвесности, јер нам ништа не говори поуздано о старости америчког становништва, а то исто и у етнолошком погледу, у питању о расама америчког народа, можемо рећи. Јер ако прикупимо од чести само расејану литературу из Физичке антропологије Америчана, онда ћемо се после кратког времена у изучавању наћи у таквој забуни и збрци, да не ћемо знати, које мишлење у погледу на америчко прастаро становништво да усвоЈимо. Неки држе, да Америчани чине расу сасвим засебну, други опет да су са азијским народима сродни. У опште се пак верује, да од обала Гренланда, па све до огњене земље, цигло једна раса у Америци постоји, и ако са извесним особинама и племенским варијацијама. Најзначајнији данашњи