Просветни гласник

ПРИЛОГ К ПОЗНАВАЊУ АМЕРИЧКИХ НАРОДА

од уваженог писца немачког Ф. Хелвалда. Том прилнком, потрудићемо се да изнесемо и то чнтаоцима, докле је наука за сад у решавању ових питања дошла, и како она на њих гледа. Кад Шпанци пронађоше Америку и ступише први пут ногом на америчко земљиште, не бијаху изненађени. што нађоше ту људе коже угасите боје. Држали су, да су у далеком Еитају и Зипангу, али никако у једном новом сасвим одвојеном свету, који са старим светом нема никакве везе. Тек после, мало по мало, они се о томе уверише. Прва вест о новом народу америчком беше као гром из ведра неба за оне, који дотле вероваху слепо у библију! Одмах се изроди питање: од куда дођошв у овај нови континенат људи, и како су онп постали ? Дотле постојећа таблица народа и постање њихово у опште, престављапте необориви основ етнолошких гледишта, која су за онда владала. Али се није дотле ништа знало о Америчанима. Вабуна беше велика. Како да се објасни оно, о чему библија не говори ? Па онет људски дух није хтео на томе да застане! Ретко је тако које питање у науци изазвало толики покрет међу сувременицима, као ово питање. Није се хтело остати на голом ®акту, већ се нризва у помоћ Фантазија да она бар одигра своју вијугасту игру. У овој епоси, наука беше још понајвише својина духовништа; духовништво себе сматраше као најближе и позвано да реши истакнуто питање. Појамно је, да се је оно и трудило, да покренуто питање реши онако, како се не би углед светога писма оштетио. А за то имађаше цигло једно средство. Почем библија, као што кажу, о Америчанима ћути, — то се они имају сматрати као грана једног од народа у нашем сгаром континенту, који су већ по себи ушли у библијску таблицу народа. Овако умовање, владало је дуго вековима, и нашло је и доцније у свету лајика млогобројне присталице. РеФормација је, као што пам је познато , не мало допринела и утврђењу библије. Но пошто се наука истрже из руку католичког духоиништва, пређе она у руке више затуцаних у вери — протеста-

ната, који су још мање од католика могли ноднети да се поколеба ауторитет библије. Тако се да објаснити, што исте теорије, које са постањем својим бише одмах прихваћене и усвојене у свету, на крају прошлог и у почетку данашњег века, опет са истом жудњом беху штићене и подржаване. Еоји је само упознат са оновременом литературом, тај може знати , како се најразличитијим народима наших континената Скитима, Финичанима, Картагињанима, Јеврејима, Монголима, Индусима и Малајцима у заслугу приписиваше негда насељење Америке. Али још више и са већом марљивошћу истраживане су сличности између јеврејске и индијанске религије, да би се тиме као потпомогло оно тврђење, да су Америчани потомци оних племена израиљских, која беху некада заробљена и доведена у Асирију, па се ту за тим изгубише. И ма да овакви назори данас у нама изазивају смеј, ипак нема сумње , да они имају ту добру страну, што су подстакли брижљивој студији америчке урођенике, јер се главни оелонац тражи у сличности обичаја, нарави, културе , језика и телесне грађе између америчких и неамеричких народа. А како се мисли данас у науци о пореклу Америчана ? У основу не мисли се много друкче и сада као и нре. Тако звана наука полигенисга, која различне центре у прапостању људства узима а нарочито у Америци, и која има врло много чувених и познатих присталица, добила је теоријом Дарвиновом такав осетан удар, од кога се није више могла опоравити. Од тада су етнолози постали Моногенисте; они се држе цнгло једног центра постања људства, одакле се најлак род људски и по целој земљи растурио. Почем овај центар ваља тражити у опште у старом континенту, то и порекло Америчана доводи се с овим центром у свезу. Али кад се потпуно осветли само питање, онда тек видимо ту наше право знање и разногласност у схваћању међу научњацима. Већ само питање, како и којим путем људи дођоше у морем окружени део света , наилази на више разногласних одговора. Држи се, да је узани берингов мореуз горе на северу био моет између