Просветни гласник

ПРИЛОГ К ПОЗНАВАЊУ АМЕРИЧКИХ НАРОДА

да америчких, вели, ка,д би се са мало сапуна боја коре и маеноћа од пр&авежи, која се је нахватала на кожи Америчана, скинула, онда не остаје више бакарна боја, као што нам изгледа, већ пре у хиљаду преливања између светле, оранџине и угаситомрке боје. Међу Индијанцима америчким, што живе по преријама познатим, има толико преливања мрке боје, као и беле у Бвропи. И доисга, амерички континенат, дзје нам све могуће боје од скоро црномрког до једног светломрког и европског белог. Само неиа правог негарског дрнила. Сличне разноликости налазимо ми и у њиховој природи. У севереној Америци, људи се одликују величином тела. Примећује се очигледно, да народи источни, заостају од западних стасом и висином, која је правило код северозападних Америчана а поглавито еевернијих племена на истоку као: Алгонкина и Ирокеза. У обадвема половинама Америке налазимо два одвојена типа, врло високе и испод средњег стаса људе. Мали Крихиндијанди, контрастирају очигледно Ирокезима и Потавотомима. Краниологија Индијанаца, још није тако осветљена, као што би се желело, тако, да је тешко и добити праву слику лубање код појединих данашњих америчких племена. Оно, што ми знамо, то је мало, и то још скучено знање. Ваља узети да код америчких лубања треба имати на уму и друге прилике, које не налазимо код велике множине лубања другог порекла. У млогим пределима новог света, како у северној, тако и јужној Америци, као и на острвима јужног мора, владала је и влада и сада манија, вештачки преиначавати лубању код новорођеног детета до извесног доба година. Ова сколиопедија, као што вели Алекеандер Екер, велики Фрајбуршки анатом , ово преиначавање лубање, односи се на спљоснутоет чела и.потиљка, често и крајеве главе. Њихове лубање су дакле зависне од свију случајности и расположења тамошње моде. У већине америчких лубања, имамо посла са разним видовима. Док амерички научњаци не бејаху строгу разлику сколиопедеких од нормалних лубања уочили, као што Павле Топинау, знатан нариски антрополог, с правом приме-

ћује, на какав напредак у краниологији није се могло ни мислити, јер нас деФормисане лубање према норналним и отуд добивеним резултатима доводе у неизбежну забуну. Наука Мортонова о једноликости индијанских бракике$алних типова лубање дакле пада; јер материјал, који нам етоји на услузи, довео је до закључка и Рудолша Вирхова, да дугоглави облици најчешће се јављају у најразличнијим регијонима Америке. Таквим исказаник доликокеФалима, не припадају еамо ескимеке него и лубање из једног старог гробља патагонског, за тим Тапуји и Ботокуди, и најзад Перуанци и Хибеси. Из старог Мунда досад нађене лубање, казују нам највеће разноликости. Овде има таквих лубања, које целу скалу доликокешала пролазе и подсећају нас на дугоглаве Бскиме, а покрај њих и краткоглаве, који се граници екстремних брахикеФалија приближују. 0 сталној тачци класиФИЦиране антропологије каже Вирхов: да нема сагласности у антрополошким знацима, нити пак каква јединства у раси. (( Црвена раса» је исго тако јединствена као и аутохтона. Већ код оваког нашег још за сад недовољног знања, дају се у Америци више великих група народности разликовати, којима се с обзиром на све прилике велики етупањ самосталности не сме одрећи. Групе Индијанаца североамеричких — Мехико долази више у централну Америку, — као и у јужној половини континента народи што живе, немају ничега општег са урођеницима прерија у мисисипским коритима, а млого мање са онима, пгго живе у северним морским покрајинама или Але®анији, колико и један Турчии са једним Јевропљанином. Као год што никоме не пада на ум, да у Европи живеће Турке за Јевропљане држи, тако исто ваља гледати и на генерални назив Индијанаца са свима заблудама, са лажним закључцима и ногледима на урођеничка племена ееверне, средње и јужне Америке. У културном погледу, не да се јасно обележити знак, који би у опште обухватио све Индијанде. Куда год погледамо, свуда налазимо културне разлике и у вери, и у погледима а и обичајима. Могу изгледати ове културне разлике недовољне, да ее изведе групирање Индијанаца, 9