Просветни гласник
66
ПРИЛОГ К ПОЗНАВАЊУ АМЕРИЧКИХ НАРОДА
алст опет оне су довољно оштре, да спрече свако генералисање. Бацимо само један поглед, и то ради лакшег прегледа, ограничимо се само на праву северну Америку, дакле на простор, који уједињене државе и Еанада запремају. Југ је био у главноме вазда напреднији од севера. На место Бигвамских индијанских колеба , на место тамошњих ратника са њиховим бивољим играма и украсима од перја, подјармљеним и мученим Сквавима , као што нае с њима Фепимора Копера романи упознају, налазимо ми овде разбојничке коњаничке народе Апаче и Еованче близу ретких „ЕлиФДвелера" са њиховим пребивањем у стенама. Разлике су мећу њима јасно обележене како умно тако и телесно. Индијанци алеФанских страна имају други створ лица према онима, што живе у преријама и стенским планинама. Витак стас, високо чело, орловски нос, што карактеригае Мехиканце и Делеверце, виђају се ретко с оне стране реке Мисуре. Ути и Шејени, који се и сада скитају по преријама и нападају влакове жељезничке и поште, насељенике убијају, утврђења пале , то су дављаци на ниском ступњу. Они су по природи далеко заостали иза оних, који имају особито глатко лице и више мутне очи. Умно стоје они као и физички далеко иза Индијанаца, које нам Еопер онисује. Они су лењи, нолапни и оеветљиви, лажу и краду. Понајвише неостављају ннкаква трага савести и кајања. Они не поштују никакав уговор, запале често какво село и ако живе у пријатељству са њим и убијају хладнокрвно своје заробљенике. Они шта више продају своју децу за боцу ракије и уступају своје Скваве ма ком пролазећем госту. И пациФичка племена су на нижем ступњу од источних Индијанаца, Алгонкина и Ирокеза. Ми видимо овде приморске номаде са пљоснатим угнутим лубањама, са дрвцетима у пробушеним уснама, са њиховим лепо изрезаним шајкама, њиховим маркираним лицима и правим театралним понашањем. Јога даље, јужно у ЕалиФорнији станују урођеници, који у сваком погледу и телесно и дугаевно чине за себе културну групу на најнижем ступњу и морају се сасвим одвојити од свију тако званих „Иидијанаца". Бедне колебе у земљи у долини Сакра-
мента, нису ни мало сличне онима око великих језера Вигвана, као и телеено, рецимо, један Јурок или Мајду са једним Ерихом или Оџибвејом. Овде су тек површно изнесене и наглашене разлике, које с тачке културног гледишта, ма и оволико, доста су да побију сваку мисао о јединству североамеричких Индијанаца. Еао год некада, тако и сада, видимо поједине народе америчке на разном ступњу образовања. А . исто тако налазимо разлику и у пријемљивости јевропске цивилизације код тих појединих америчких племена. Овде се може према томе истаћи једно питање, које је од велике важности за нас: је ли на име Индијанац и способан за образовање? Према, дојакошњим прибраним искуствима, која су врло разнолика и супротна, не да се још прецизно одговорити на то питање. Индијанска племена не показују се једнако склона култури. То вреди кад говоримо о њиховом карактеру и њиховим душевним особинама. Индивидуални карактер једног Индијанца, не износи се друкче но у екстремима. Филантроп какав, на прилику, описује нам Индијанца, као слободног сина дивље природе, као једно невино чедо природе , пуно племенитих црта, коме оскудева само саобраћај са белим људима. Еолонист какав, који је у суседству и додиру са њима, живећи у непрекидној бризи и страху за живот и имаовину своју, гледа опет у овом наивном сину природе, једног лењог нерадника и свирепог разбојника и убицу. Свакојако истина је овде, кад би се узело нешто средње између тога двога, као што мисли и један новији путник и истраживач Маке Фрајхер Тилман. Овде ее морају јасно поетавити разлике међу народностима , које требају да нам послуже за основу. Еоји нам говори о Индијанцима по искуству, што гаје добио, рецимо, код Еоманча или Ботокуда, или пак који би говорио о Индијанцима, по искуству, што га је добио само код Черока, тај ће добити природно и врло слабо сагласну слику ових „црвенокожаца". На тај начин, морамо признати, да нам још много што шта недостаје, да би добили правог и истинског знања о свима урођеницима америчким,