Просветни гласник

180

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

2. Да се приступу дода ради илакшице ученика гаематичан преглед системе Линеове и Линеов календар. 3. Да се на крај приступа прошири топографски део (осим реткости, којих већ у књизп има) и на друге обичне биљке, које воду, влажна, сушна или хладовита места траже. . Шељи Просветног Савета да у дело уђу и терминолошке слике не могу да одговорим за то, што слике којих имамо нису за науку како ваља пробране — ја бар их никако не бих могао у своје дело да примим, а да се нове слике изрежу, то би прештампавање Флоре одвише дуго задржало. У Београду 3. Марта 1882. ј Д р . ј. Ј1 анчи -1 х." На то Савет одлучује, да се »Флора околине Бео• трада « може прештампати о државном трошку с изменама које је сам писац предложио. Писцу да се да хонорара за треће издање 1000 динара. IV Министар просвете и црквених послова писмом својим од 27. Фебруара о. г. спроводи Савету 62 школске књиге на преглед и оцену. Савет одлучује да г. арх. Дучић, Св. Николајевић и др. Л. Докић донесу на идући састанак предлог коме би се посебице које од иослатих дела уступило на преглед и оцену. V Председник саопштава Савбту писмо министра просвете и црквених послова од 2. Марта о. г. ПБр. 1229. којим позива Савет да му да мишљење о томе : како би требало удесити практична учитељска предавања, па да више користе цељи рад које ее приређују. Савет одлучује да о овоме поднесу своје мишљење г.г. Лзуб. Ковачевнћ, др. В. Бакић и Бор. Тодоровић. VI Привремени пословођа прочита реФерат г. Димитрија Јосића о » Уаутству за изучавање аисања у осносним и средњим школама « од Михаила Борисављевића: „Г.ннинш Просветнож Савету Прегледао сам »Упутство за изучавање писања у основним и средњим школама« од г. Мих. Борис; вљевића што ми је од Просветног Савета послато под 31. Јануара о. г. СБр. 89 [1881. ради оцене, те ми .је част поднети о истом делу овај извештај. Г. писац пашао је за потребно, ла даје учитељима средњих и основних школа упутство, како да нредају

ову вештину успешно, јер није задовољан са резултатима, који су се до сад постизали у овој вештини. Он нема на уму тако звано калиграфско него само читко и разговетно писање и захтева да се оно систематично изучава и то лаганим, поступним вежбањем. Досад;'шњи неуспех приписује он томе, што се није имало уаутства, како да се писање у основној и средњој школи предаје. Ја се потпуно слажем с писцем у томе, да је одиста у многим школама занемарено леао аисање, али не приписујем ту појаву томе, што није било доброга упутства. Кад писац и сам нема на уму »тако звано ка лиграфско него само читко и разговетно иисмо«, онда треба да зна и то, да је свако писање везано потпуно од првог корака у школу са читањем, те да учитељи имају врло опширно упутство; како и аисање и читање имају да ступе у службу васпитнога рада учитељског, камо среће, да је све само до упутства! Али свему томе неће бити узрок толико спољашњи, колико унутрашњи: предавачи сами немају лепога укуса, јер не осећају потребе да га имају; који год учитељ не може да буде равнодушан према углађености и неуглађености у опште, ту се неће наћи ружних рукописа, — ружног »лица школиног«. Кад би то зависило од упутства само или од знања како треба, тада би по правилу код свију интелигентнијих учитеља нашли и лепши рукопис у школи , али ми видимо да није тако, но често на против. Ту не помажу спољашња упутства, него развијена естетичка осећања код предавача самога, па тек онда тежиће сам предавач за тим , да пренесе та осећања и на ученике своје. Приљежно надзирање и специјално упућивање сваког појединог детета у школи , па тек онда непримање никаког писменог рада, ако није леио израђен, то је главно и то ће бити само поступно а непрекидно вежбање. Како је са вежбањем у матерњем језику, тако је и са вежбањем у писању. Ако ће се језик учити само на часовима граматике, а на другима пустити децу да говоре како хоће, онда ће се знати правила граматике, али се неће зн>ти говорити по тим правилима; исто тако, ако се само на часовима краснописа пази на леаоту облика а у осталом се писменом раду пусте деца да пишу како хоће, ту деца поред строгог учитеља могу знати лепо писати, али цеће осећати потребе да увек леао аишу; то ће бити онда само стајаће руво за свечане прилике. Ми пак хоћемо да »лице школско« буде лепо у свима приликама, хоћемо да се деца тако навикну на уживање у оном што је лбио и леио, па да пренесу то »лепо школско лице « и на своју кућу и општину и на обичан свакидашњи живот. У средњим школама могу деца писати најлеаше на часовима краснописа