Просветни гласник

289

2. За време: кад, тад, сад, овда, онда, данас, јутрос, јуче, сутра, рано, доцне, синоћ, летос, зимус, пролетос, јесенас, одмах, пре, после, пређе, опет, икад, никад, нигда, свакад, свагда, увек, скоро, тек, истом, кашто, ономад, каткад и т. д. 3. За начин: како, тако, овако, онако, као, бадава, узалуд, врло, веома, управо, доста, више, својски, јуначки, момачки, навлаш, хотимице, нехотице, посебице, појединце, једва, скупа, заједно, брзо, нолагано, поступно, хитро, пемарно, намерно, натрашке, потрбушке, ничице, наузнако и т. д. II Прилози стоје но каткад уз иридеве или уз прилоге, те казују у коликој је мери оно, што се казује придевом или прилогом, на пр.: веома ошта Р Ј Ј е Д ва добар ; највише крив ; довољцо нажљив; одвећ хладан ; врло благо (где су и врло и благо прилози , али врло казује меру ономе другоме); једва довољно ; особито добро и т. д. Спона Тврдити или одрицати шта, или питати о чему може се самим глаголом, или другом којом речи, али она мора свакад бити удружена с каким глаголом. По томе прирок у реченици може бити или сам глагол, на пр. отац чита ; — ученик иише; — мати шије; или друга која реч удружена с глаголом, на пр. отац је здрав ; — брат је трговац; — он Ке бити кројач; — шешир је његов; — он оста сам; — деца ночеше скакати. Кад је прирок друга која реч удружена с глаголом, онда јо та друга реч главни део прирока, а глагол је спона, која спаја тај главни део прирока с оним што значи подмет те реченице. На пр. Трава је зелена. — Ењиге су Миланове. — Наш син ће бити лекар. — Он ке остати х сам. Сиона бивају најчешће облици од глагола бити. На пр. Правда је у Бога. — Сунце нам је на заходу. — Ноћ бејаше хладна. — Ми смо били у иољу. — Хаљине ке бити готове. — Писмо није дугачко. — Време није било рђаво. Ну има и других глагола, који често долазе као сиона, као што су : постати, остати, сгати, почетм, начинити се, учинити се, чинити се, звати се, моћи и т. д. На пр. Они аостану велика госиода. — Дете оста гладно. — Милан ма пада рођак. — ^ина ми ае та вечера чемерна. — Начинио

се болестан. — Ми лочињемо учити. —• Деца стану смејати се. — То се не зове радити. Жожемо ли ио/ш ? Једнина и множина Ако се говори о једном лицу или једној ствари, онда се каже да именица, која казује име том лицу или тој ствари , стоји у једнини. На нр. човек, отац, мати, т,ете, столар, обућар, кућа, соба, клупа, табла, псето, мачка, пиле, дрво и т. д. Ако се пак говори о два или више лица, или о две или више сгвари, онда се каже да именица, која казује заједничко име тим лицима или стварима, стоји у множини. На пр. људи, оцеви, матере, столари, обућари, куће, собе, клупе, табле, мачке, пси, нилићи, дрвета и т. д. Бројеви Као саставни део подмета, прирока и додатака, кад су они именице, долазе често речи, које казују колико је на број онога што се именује тим именицама, или где је по броју на реду оно што се именује тим именицама, а те речи јесу —• бројеви. Бројеви су: ирости, збирни и редни. Прости бројеви су они, који казују колико је на број онога што се именује заједничком именицом. На пр. два (човека), иет (кућа), десет (волова), двадесет (књига), сто (пара), хиљада (дуката), милијун (динара) и т. д. Збирни бројеви су они, који каззду колико је на број лица или животиња разнога рода и века, или оних ствари, које немају облика за једнину, или колико је на број иарова од оних ствари, које се најчешће употребљују по две у паровима, те се најчешће и говоре у множини. На пр. Троје деце (мушке и женске), иеторо говеда (волова, и крава), нас деветоро (мушких и женских, младих и старих); двоја врата, четвора кола, иеторе кочије; двоје очи, троји опанци, четворе чизме, осморе рукавице и т. д. Редни бројеви су они, који казују где је по броју на реду оно што се именује именицом. На пр. први, други, четврти, десети, стоти, хиљадити и т. д. Л. н ц а У говору се разликују три граматччка лица: ирво, друго и треЛе. Онај који говори, ирема себи 37