Просветни гласник

комете и

комети може бити или позитиван или негативан и за нас је сасвим све једно, ма какав бно, јер су последице једне исте. Такав исти електрицитет, какав се развио на комети може ностојати и у сунчевој атмоСФери онако исто, као што га има и у земљиној. Јер на земљи постаје електрицитет не само трењем ваздуха него још и при вулканском избацивању с тога можемо узети да на сунцу постају много веће количине електрицитета но на земљи, пошто су без сумње и вулканске радње на сунцу много јаче. Ако дакле узмемо да на комети у след испаравања постаје електрицитет позитивап, нншта нам не смеће да узмемо да иозитпвног електрицитета има и у сунчевој атмосФери а и обратно. И сад она пара што се са пов1шине комете (окренуте СјНцу) подиже према сунцу, наишав на елекрицитет нсте врс ге на сунцу враћа се одбијена натраг (јер се равнородни електрицитети одбијају) и са огромном брзином креће се од сунчеве површине те иза кометиног језгра прави реп. Ови тумачење постајања репа сасвим се слаже са оним лепезастим праменовима, које смо видели напред, да полазе од језгра према сунцу, па се пресавијају и враћају натраг те се иродуже у реп. Ако се електрицитет кометин од сунчевог разликује , онда се она испаравања, праменови неће одбијати од сунчеве површине, него ће се пружити у правцу према сунцу и тако ће направити реп СЈнцу окренут, што се истина врло ретко али опет извесно виђа. Кад је комета најближа СЈнцу, онда је испаравање најјаче и следствено реп најдужи. Што се она већма удаљава од сунца, све те радње су слабије и кометин реп је све краћи^ док га сасвим нестане са престанком испаравања и електричног одбијања. Све оно што смо до сад виделн на кометема, ова је Целнерова теорија растумачила, дакле она је и најбоља. Но она ће вредети све дотле до год буде могла тумачити и оне појаве на кометама, које се у будуће буду примегиле, а чим једну од њих не могне растумачити, она ће се заменити другим згоднијом. Још Кеалер, Олберс, Бесел, Лчмон, и многи други мислили су да реп и светлост комете постаје у след електрицитета, али како, растумачио је тек Целнер том евојом теоријом. Лаплас је мислио да комете не припадају нашем сунчаном систему, него да долазе из других сунчаних 1'истема па их наше сунце принуди својом привлачном спагом да обилазе око њега по елиптичним или параболским путањама. 11о ми смо видели да има комета које сасвим редовно обилазе око сунца те морају чрипадати нашем сунчаном систему. У томе нас утврђује и то, што кад би комете дошле из ког друго> сунчаног сиетема, оне би се кретале по параболама а не по е.шпсама. Међу тим има врло мало комета

озвездине 299

које се крећу по параболским путањама него већином по елиптичним; дакле комете су чланови нашег система, као и планете. Ево у чему се комете слажу са планетама, а у чему се разликују и какав је у опште однос међу тим телима. Планете се све окрећу око сунца по елипсама, а тако исто и већина комета, само што су елипсе планета више округласте и врло се мало разликују од круга, међу тим кометске елипсе су врло издужене. Планете се у времену обилажења истина разликују међу собом ; али то разликовање иде поступно и не у великом размеру. Међу тим у временима обилажења комета има највећих крајности, јер има комета које сврше свој пут за нешто више од 3 године (Енкеова) а има и таквих којима пут траје скоро три милијуна година (II од 1864. год.) — Путање свију планета леже, са врло малом разликом, у једној равнини, у еклиптици, а путање кометске заклапају најразличније углове еа еклиптиком, те су тако врло разно нагнуте према њој. — Све планете окрећу се око сунца са запада на исток, а комета има и таквих које обилазе око сунца и са истока на запад као и са запада на исток; неке се крећу с десна на лево, друге с лева на десно. — Но највећа разлика између планета и комета јесте у изгледу. Док су планете тачно ограничена округла тела, дотле комете могу имати најразличнији облик : могу бити округласте, дугуљасте, сасвим издужене, са једним, два и више репова и т. д. — Планете су чврста, течна, тамна тела, и сјаје светлошћу коју од сунца добију, а комете осим сунчеве светлости имају и своју која постаје у след електрицитета. — Планете остају стално на небу, само се према положају извесног дела земље могу у неко време видети а у неко не видети, а комете одлазе тако далеко да их изгубимо и из најбољих дурбина, па се врате тако близу као ниједна планета. Има комета које из далека видимо као слабе магле, па се све већма приближују, док их видимо и голим оком, а има их које на један пут бану у наш сунчани сиетем, а ми им се и не надамо. Тако је што било са кометом од 1861. године, која се 30. Јуна на један пут видела у целој Европи, а 29. нико јој ни трага није видео — Најзад планета у нашем систему има само неколико (а ако узмемо и планатојида онда само нреко 200) а комета има и миријадамаОд свију комета само се неколико слажу са планетама и то оне тако зване унутрашње т. ј. оне којима путање допиру најдаље до Јупитера, и којих је време обилажења између три и седам година. Нагнуће њихових путања врло се мало разликује од планетских а правац кретања им је са запада на исток као и код планета. Осим тога што се те унутрашње комете 38*