Просветни гласник

380

говоре уједно , једним отвором уста, то се онда зове — слог, У језику има речи од само једнога гдаса, гсао пгго су н. пр. свезе: а, и; предлози: о, у. Има речи од два, три, четири и пет гласа, од којих је само један самогласник, а сви други су сугласници, н. пр. да, за, из, од, на, рт; иас, коњ, лав, г/ри, низ, воз, вез; брат, крст, кроз, иред; ирост, брест, скроз, ствар и т. д. Такве речи зову се — једносложне речи. Ако у једној речи има два самогласника, онда се она састоји из два слога, н. пр. баба, свадба, кгра, иесма, сврака, нога, ако, ево, око, зрно. Ако су у речи три или четири самогласника, онда је она састављена из три, четири слога, н. пр. вретено, колено, истина, иостеља; самогласник, иогачица, ироиалица, књиговезац, бубетина, иобратимство и т. д. Према томе, колико год у речи има самогласника, толико у њој мора бити слогова. Гледајући на то, на ком месту стоји самогласник, слогови су једни отворени, а други затворени. Ако се слог завршује самогласником, онда је то слог отворен, н. пр. та-ма, сло-га, те-ло, слава, ста-за, ште-та, ба-шта. Ако се иак слог завршује сугласником, такав се слог зове затвој.ен, н. пр. звек, вук, лук, брег, стан, ирст, мек и т. д. У речима од више слогова, ако се између самогласника десе два или више сугласника , онда ће се ти сугласници поделити тако , да први сугласник припадне предњем слогу, који ће тада бити затворен, а други да дођу у почетку слога, који за овим иде, н. пр. там-но, воИ-ка, бит-ка, мај-ка, љуико, слат-ко, брат-ски, бо-гат-ство. Напомена- Оугласници: зг, зд, жд, ск, ст и шт при деоби у слогове никад се не растављају, н. цр. зви-зга, зве-зда, а-жда-ја , ии-ска , ла-ста ба-шта. Кад се сложене речи растављају на слогове, онда се не гледа на та иравила , него се растављају на саставку, н. пр. аро-света, ио-сланик, ире-благ, из-цанак, ис-ток, из-торети, ис-каиити. Иодвици Подвици су речи: а. Еојима се исказује осећање : ах, а, ао, хеј, е Ј> ја°, ау, и 5 и, т> 0 , 0 ј } 0Х} леле, куку.

б. Којима се подражава природним звуцима : буА, иљус, ирас, цмок, иљ&с, бум, жиц, тан, р. в. Којима се зове и гони домаћа животиња : мац, ии ии, ејс, гиц, вит-вит; иш, иис, марш. љок. г. Којима се указује на што: ево, ето, ено, гле, нудер, нуто. д. Којима се исказује одобравање и радовање: ираво, благо, заиста, одиста, истина. Гласоудари (акцепти) Сваки самогласник може се изговорити: а. Кратко , као што се изговара нрви самогласник у овим речима: магла, село, бисер, поток, «/скрс, Сј ?ма. б. Кратко али и врло оштро, као што се изговарају први самогласници у овим речима; слава, дело, шла, коло, к«/ћа, брдо. в. Дуго тако да расте на више , као што се изговарају први самогласница у речима: сабор, река, дмка, рода, в/Јба, рука. г. Дуго тако да глас пада на ниже, као што се изговарају први самогласници у речима: марва, тело, кривда, коље, ћг/рка, жрвањ. 1 Кад се хоће да обележи, те да свак зна како треба изговорити који самогласник, онда се кратак изговор бележи знаком н. пр. магла, поток. Ако се хоће да се означи изговор иштар, онда се над самогласником напише зпак н. пр. дело, шило. Да се обележи изговор дуг, напише се над самогласником знак ', н. пр. глава, стена, табла. Да се означи изговор високо дуг, то јест дуг, који високо почиње, па онда пада на ниже, бележи се над самогласником знак н. пр. марва, ћук, Ббг. 2 На завршетку узимам слободу учинити ову напомену. Нека ми нико не замери за ошнирно излагање и тумачење, које би по мом, за мене довољно оправ1 Над речима не бележим акденте с тога , што они збуњују учеиике, те учениди мисле, да се те речи тако изговарају само за то, што су ти знаци над њима, а не да су ти знаци метнути над речи за то, што се оне и без н>их тако изговарају. ■2 Тумачити суштину акцената у I разреду, држим да би бнло и некорисно и немогуће.