Просветни гласник

ВШИЕ ЈКЕНСКК ШКОЛЕ У НЕМАЧКОЈ

385

ово се пнтање лије могло одговорити докде се Ј није претресао положај принатних и јавних школа, и докле се није испитпло у чијим би рука ш настава за женску децу најбоље напредовала. 1. Пре свега није се дало норећи, да т з. више женске школе нису поникле услед пеке иедагогијске, већ праве друштвене потребе, јер оне су у Немачкој заведене као школе за кћери из виших сталежа и одржаване су испрва, па и до најновијега времена, приватним средствима и наставницима, те за то и јесу тако различне по облику и по уређењу, како се неће наћи ни за коју другу врсту школа. Но с друге стране увидело се тако исто, да је не само крајње време да се одреде оиште норме, него да се то нрема досадашњем развитку ствари и остварити може и да се нарочито од времена оног значајног Раумеровог сниса врло много писало у књижевности о овом питању, то се бар у главним питањима постигло онште споразумл.ење, (о коме је нарочито дао израза Фласхар у својим чланцима, у педагогијској енциклопедији, из које смо неке податке у почетку ове расправе и ми извадили.) Прво и прво сви су се сложили у томе да је ! задатак настави за женску децу Формалне природе много више него што ј<• то случај с насгавом за мушку децу и да према томе треба обратити главну бригу на васпитну страну. Ово се убеђење није поколебало ни онда кад су неки надомињали, како су сада женском раду отворени много шири и већи кругови. Они који су били тога убеђења мислили су, да ће са спремањем женске деце за буди који занат бити онако исго, као што је то уређено за мушку младеж , где се занатлијска или стручна школа паслања увек на други који научни завод, у коме се задобија опште образовање : университет на гимназију, техника или академија заната на реалку или другу коју сличну занатлијску школу, а идење на занат на основну школу. Тако доиста стоји и сад с једином стручном женском школом т. ј. са женским учитељским школама. Ове се ослањају на вишу девојачку школу. И тако сви пристадоше иа изјаву, да све женске школе, ма које врсте, морају постојати за себе и бити заокругљеве и да све што би се удесило за њихово даље

Ј образовање или да се припремају за неке занате не може бити органски у саме школе уплетено, већ да ее одржава свуда само онако узгред и овлапшо. 2. Даље се признало, да се обим знања, т. ј. мера општег образовања које женска деца треба да изнесу из школе , мора различно узети , према томе из којих кругова долазе деца у школу, колико времена могу жртвовати на учење и шта ће од прилике од њих бити у њиховом потоњем животу. Према томе увидело се да је потребно, да се женске школе које иду даље од обичне основне гаколе поделе на две главне врсте, одкојих једне да се назову више а друге средње, и из којих могу девојке ићи или у учитељске или на занатлијске продужне школе. И тако је скуп дошао до нотпуне вигае и до потпуне сре^ње девојачке гаколе, иа је и једногласно одлучио, да се све оне школе које не достижу оно што се постизава у виишм женским школама не сматрају више као средњешколе, већ као непотпуне школе у својој врсти. Дако се нагало како ће се повући сиољна разлика између средњих и вигаих школа. Ту је узето за основу време докле ће трајати учење, да буде мало мање разреда и да у наставни план (средње школе) не уђе вишо од једног страног језика. Што се тиче унутрашње разлике , та је само наговештена упућујући на наетавни план који постоји за средње школе (од 1872. г.). Та се разлика има састојати у томе, нгго ће се у вишој школи истицати више естетичка страна насгаве, а тако ието и Формално образовање које се њоме има задобити, особито помоћу наставе из језмка и историје. Међу тим у средњим су школама природне науке главни темељ. — Сви су били једног мњења, да обе врете школа треба да иду на то да женску децу и наставом и целокупним редом гаколским васпитају за кућу тако, да она могу имати у кући и с кућом учешћа у највигаим добрима живота и да од своје стране донринесу колико могу да се оствари аманет народни. За достижење ове цељи једни су тражили, да у вигаој женској гаколи влада научна метода предавања , јер није могуће да настава из историје утиче онако свом евојом етичком страном, ако се у предакањима не искупи све оно гато их чини 49