Просветни гласник

428

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

5. »Главном Проеветнош Савету Главни Просветни Савет на 103.састанку свомс од 10. Марта ове год. одликовао ме је поверењем, да прегиедам » Историју цркве старозаветне и новозаветне за средње ихколе « па да му доставпм своје мишљење о томе да ли би трсбало ову књигу прештампати за школску потребу о државном трошку. Ја сам прегледао поменуту књигу и учтиво подносим опај извештај. Међу свима школским књигама за предавање хришћапске науке, по средњим и основним нашим школама, с правом се може рећи, да је ова књига и по садржини и по облику понајбоља. Но при свем том, и у њој има мана, које се по мом мишљењу не могу више трпети. Прва је мана у томе, што се хришћанској цркви није дало више места него онолико, колико и старозаветној, а међу тим историја хришћанске цркве важнија је од старозаветне пе само по развитку хришћанства и најузвишенијих морално-религијских идеја, него и по непосредном додиру ученика с црквом. Због једнаког обима историје старозаветне и историје ноиозаветне цркве, гшмињу се у овој књизи сви цареви јев рејски редом и сви идоли, који су год били познати Јеврејима, а религијске борбе на истоку IV, V, VI, VII и VIII века, кад се израђивало све ово, што се сад чува у цркви као светиња, — борбе које су задавале страха целој царевини грчкој, и у којима су учествовали сви сталежи хришћанског света, не помињу се готово никако. Исто тако крсташки ратови, који као што се зна у средњим вековима играју врло важну улогу, нису овде добили места. Појав Хуса, тог словенског великана и претече Лутеровог, није ни једном речи обележен. Па и опис реФормације захватио је толико места, колико и старозаветно »идолопоклонство«. Ако историја цркве треба да допунч опште историјско образовање ученика, о чему ја не сумњам, онда је ово врло осетна празнина. Друга је мана ове књиге у томе, што у њој није довољно заступљена ни опште словенска ни наша српска црква. 0 босанској цркви нема овде на једне речи. Богомили се никако не номињу, баш као да их нигда у Срба није било. Историја хрватске, бугарске, пољске и ч шке цркве обележена је само у неколико редића, а историја цркве аустријских Срба казује се само у 5—6 речи на стр. 107. Па ни историја срлоке цркве по другим областима није захватила више од 5 листића, а о српско црквеној књижевпости нема ни једне речи, и ако се навсди књижевнпст грчка па и руске цркве. — Ако је нужно упознаш ученика па првом месту са историјом ч.еговог парода , и ако историја има неку васпитну задаћу, а нијс само суво-

парно ређање светских догађаја, онда у овој књизи треба лепо заступити бар историју српске, ако не и опшге словенске цркве. Трећа је мана у неправилпој поделп историјског материјала. Историја новозаветне цркве подељена је на 4 периоду. Првн период траје до Костантина великог, други до цоделе црквс па источну и западну, трећи до постанка руске патријаршије н четврти до данас. Постанак руске патрнјаршије, као што се види, чини у овој књизи епоху онако исто као и познатд указ Костаптина великог и подела цркве на источну и западну. Но ако је установа руске партијаршије од толике важности у опште хришћанској цркви, онда и постанак српске и бугарске патријаршије не може бити мањег значаја и према томе требало би поделити историју хришћанске цркве још на толико периода колико је свега било патријаршија у хришћанству. Али оваква подела не би имала никакве научне основе. У опште хришћансрој цркви епохални су догађаји само они, који се тичу целе цркве и по томе само таки догађаји могу бити граница између појединих периода. Због тога реформација Лутерова не чини епоху у опште хришћанској историји цркве , јер се јавила само у једном делу у западној цркви. Онштих епохалних догађаја у историји хришћанске цркве у правом смислу тих речи има два : указ Костантина великог којим је црква добила право грађанства у свету и подела цркве на источну и западну, кад је хришћански свет пошао у два велика а разна правца, према коме и историја цркве опште хришћанске може бити подељена на 2 периода. У осталом може историк узети и другу основу 3 1 поделу историје, али и у таком случају мора бити све изведено по тачно одређеиој основи. Еод поделе у овој књизи није било јсдне основе, јер је јединички догађај упоређен са општим. Ова је погрешка ушла у руску црквену кп ижевност под утицајем народносног осећања, а писац или преводилац ове историје примио то за готово, па исту погрегаку унео у нашу школску књижевпост. Могло би се овако замерити и подели историје старозаватне цркве, у ко.шко нема иикакве основе за поделу на 6 периода, ал то опет пије тако велика погрешка, као она горња. Четврта је м ша у томе што се језик ове књиге разликује од онога, ко.јим су написане друге школске књиге. Овде се вр ш често помип.у речи »Благочестиви« (с. 1.) »податељ мира« (с. 43.ј »патријаршество« (с. 3..) »суштество» (стр. 82.) ; »јестсство* (82.) »цреподаје« (83. и т. д ) што сведочи да је писац позајмио сву садржину кп.иге из руске књижсвности Ово се може познати и по етилу, који нсма па многим местима ни природне гипкости ни обичне мелодичности пашега говора. Све се прича натегнутим и тешким изразима што