Просветни гласник

466

НЕКОЛИКО ЖПВОТОПИСА ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

4. Што рекоше то и учинише. Тројица синова н.егових узму сваки по десет људи и разместе се ио врховима брда онако, како им је Војислав казао. А он иак остане с Гојиславом и Радославом и осталом војском, према грчкој војсци, па кад ови ударише, оида се не хтеше у битку упуштати, него узмицаху испред њих. Тако Грци дубоко иродру у Зету и по што се сити напљачкију, врате се натраг, а Војислав са својом војском све нолако за њима. Пред вече стигне грчка војска у оне теснаце које су Војислављеви синови опколили била, и ту се улогоре. Та - 4 а им дође један Баранин (човек из града Бара, који је у то време био у грчким рукама, но у којем је живело много Срба) и рекне најстаријем војооди : Ја сам веран поданик твога цара и за то сам дошао да ти кажем, да добро гледаш како ћеш с војском жив измаћи; јер си са свију страна. опкољен грдном српском војском '). Кад се то рашчу по грчкој војсци, онда се она сва веома поплаши. Па и сам војвода беше уплашен, те нареди да се сва војска спреми за бој, а око логора подалеко иостави велику стражу. Тог истог дана, баш око по ноћи, Војислав са својом војском приспе до грчког стана и одмах удари на стражу. Неке стражаре побије а пеки се разбегну, па онда, заповедивши да се у трубе затруби, јуначкн јурише на Грке, вичући што могаху внше. У тај истн мах и са околних брда захоре се трубе и зачу се вика, а Грци се још више ирепадну сећајући се тада речи оног Баранина. Они не могаху ни напред ни натраг, нити се могаху брашпи ни оружјем ни рукама, нити ичим другим, те неки скакаху у провалије, неки бише убијени камењем, неки опет стрелама — те тако ту изгибе грдна војска грчка. Тад је погинуло седам војвода грчких и веома много (40 000, а било је поведено у бој 60 000) војника ; а остали војници, који су били сакривени у шуми, друге ноћи поврате се на своје земљиште, изгледајући јадни и жалосни. У том боју, мал те није и сам Војислав погинуо. Његов син Гојислав гонећи и убијајући Грке наиђе на свога оца, који је био сав крвав од многог борења, па не могавши га познати удари га мачем и обори с коња. Војислав запомаже : »Боже помилуј« и син га позна по гласу па замоли да му опрости, јер је из незнања напао на њега, отац му опрости, превије рану из које је лоптила крв и крену се даље, а то место назову : »Божја милост.« Примедб а. Понављање овог четвртог одоека. 1 Војислав једоцније, кадје иастао мир, из благодарности богато наградио овог Баранина и још му дао реч, да ни он ии његови синови неће заборавити њега и иотомство његово за учињено ведико пријатељство.

5. Сутра дан, још у зору, Војиолав нареди Гојиславу да иде с војском против Љутовида. Он мујош да да поведе са собом 50 заробљених Грка и да их, онако крваве, јадне и жалосне пошље к ./Бутовиду, да би се он и његова војска од тога ноплашили и повукли се у своје земље. Гојкслив одмах с војском пређе преко которског залива и пође пут Клобука у Требиње, где је Љутовид, као што је већ речено, улогорио се био. Кад стигне тамо, он се улогори спроћу Љутовида и пошље му оних 50 Грка којс је са собом довео, п понуди га да сс измире, те да се узалуд не пролива братска крп. Ну Љутовид не хте никако пристати на мир, нити се заплаши од ових Грка, него поручи Гојиславу, ако је јунак да му с два војника изађе на поље, да јуначки мегдан поделе. Гојислав пристане на то, па са два војника изађе на поље где га је Љутовпд чекао и отпочне се борење. Ну тада за време борења, један од војника Гојиславл>евих (Удобић) зађе за леђа Љутоврду и рани га, Љутовид падне с коња а онај други во.јпик повмче из свег грла: »Јуриш војници, погибе Љутовид.« Војска Гојиелављева брзо се упути тамо, ал' Љутовид скочи на коња и побегне, а е њим и војска његова. Гојислав се упусти у потеру за њима и гонио их је целога дана, па се онда натраг поврати. Тада Требиње буде освојено и опет сиојсао са државом Војислављевом. И тако је, ето малена Зета одржала ејајну победу над великом војском царевнне грчке и њених савезнпка, (издајника српских), атимје показала свима, шта може да учини мален али сложан и за своју отаџбину одушевљен народ ! После тог сретно свршеног ратовања, у држави Војнслављевој био је мир ; он је се старло да се у земљи право суди и да се опорави народ од рата. Грци све до смрти његове не смеђаху ударити на државу му и ако су ради били да му се освете за онолике погибије. Војислав после неколико година у миру проведеиих разболе се и умре око 1050. године, по што је преко 30 година мудро и добро управљао евојом државом. Стеван Војислав био је паметан (мудар), добар и јуначан владар. Он је умео сачувати свој народ од нападаја грчког ; он је знао кад је најудсспије било, да се са свим ослободи од грчког етарешинства, па је у томе и успео. Он је био и јунак, јер се јуначки б рио свагда међу нрвима. А у време мира пазио је да се у земљи не ради криво, и да сваки ради и о своме залогају живи. За то га је народ за живота врло волео, а кад је умр'о, много га је жалпо и сахранили су га с највећом почашћу и славом у једНОЈ ЦРКВИ. ;;