Просветни гласник

582

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

РЕФЕРАТ НА. НАУКУ 0 ГЕОМЕТРИЈСКИМ ОБДИЦИМА »Наука о геометријским облицима од М. Петровића, штампана је први иут 1874 г. а четврто њено издање, које нема скоро ничега заједничкега с првим — као што и сам писац вели у предговору — штампано је ове године. Писцу је била намера: »да народним учитељима изложи материјал, који се из геомотријског обликословља у народним школама предузети има.« Но она »уједно треба да буде и ручна нњига за ученике учитељске шноле« с чега је писац »узео у обзир умни развитак ученика у основној школи«. Тако он вели у предговору. Ово је дело код нас први покушај писања геометрије за основне школе. 0 методу, којим је писано могло би се с похвалом говорити. Писано је мотодом очигледне наставе, који развија. »Настава у геометрији треба да буде и пракгмчна«, — па је с тога писац и с те стране обрађивао своје дело. Но ова је књига , — или управо кн ижица , која броји својих 65 страна на малој осмини, — препоручивана прошлих година и код нас као помоћна књига при предавању геометр. цртања у нижим разредима средњих школа. Ово је ваљда чињено из недостатка учебника за те предмете. Према цељи , коју је писац имао при спремању ове књижице за основне српске школе у аустро-угарској, а нарочито према нашим потребама према наставном плану, који данас постоји за ниже разреде наших средњих школа, - ова се књига не може употребити као »помоћна књига«, било за практичну геометрију, било за геометријско цртање. Сем доста јасно изнесених првих појмова и облика геометријских, може се рећи, да у њој више ничега и нема. У њој шма ни најпростијих геометријских конструкција, као : повлачење управних и паралелних линија, дељење правих и углова, и т. д., — што би за геометр. цртање неизоставно потребовало. А с гледишта практичне геометрије, сем кратке наиомене о мерењу и бележењу правих у пољу, и неколико задатака о израчунавању површина геометријских слика, нема више ничега. 0 тога дакле ова »наука о геометријским облицима« није за употребу у нашим средњим школама, нити 6и се за њу могла удесно ирерадити. Али како се по најновијем закону о основним школама уводи и аознавање геометријских облика, мислим да је потребно, да изнесем своје мишљење о томе, да ли би се она могла тамо употребити , гим прв, што ју је и сам писац за ту цељ спремао.

Да би се могло боље видети, може ли она послужити било ка помоћна књига за учитеље или ручна књига за ученике наших основних школа, изнећемо у кратким цртама њену садржину, показајући у исто доба и мане, што се у њој налазе. Подељена је на два главна дела : планиметрију и ј стеорометрију, а пре њих .је увод. У доста пространом уводу почиње се врло практично с телим , на коме се ученици упознају и с осталим геометр. количинама. Но после тврђења, да је простор бескрајан, каже се : >,Простор се даје делити и сваки н.сгов део опет је ирсстор, који се опет даје делити и т д. без краја. Простор, који је подпуно омеђашен, зове се тело и одмах за тим : »стол, столица, табла, клупе и т. д. су дакле тела«. Овде су појмови збркани, Кад се књига пише за ученике основних школа , онда на што почињати с бескрајношћу простора и његовом бескрајном деобом? Хоћс ли деца моћи замишљати тело као један такав потпуно »омеђашени« део нростсра ? Но кад се већ иочело с тиме , што се није продужило доследпо и даље ? Одкуда су »стол«, столица, клупа и т. д. »омеђашени простори« ? Зар то нису Фнзичка тела саетављена из материје ? Требало је бар пострвити разлику између тих тела што нас окружавају ( физичких), и тела која се замишљају (геометријских), а не само ређати речепице и дефивицнје без икакве везе. За тим се говори о »п^очи« : »Међе тела зову се плоче«. »Свака плоча даје се делити и сваки њен део опет је плоча». А доцније : »Где се плоче састају, налази се ивица. Међе плоче зову се линије. Ивице сј дакле линије« .... Поред оваквог казивања, иа и још и поред самог назива >.плоча«, којим ,је писац хтео да означи геометријску површину, мора се о геометр. количинама створити појам као о нечем материјолном. Плоча. (Р1аМ;е) није што и аовршинл (Пасће). Плоча је физичко тело, а геометр. површина нити је састављена из материје нити има дебљине (висине). Ма да писац вели, да је тај назив код Чеха и Хрвата »одомаћен«, не би требао да га одомаћује и код нас, поред лепих српских назива : равнина (за равну површину), облина (за облу површину), и у опште, иовршина, као израз за обоје. На коцки писац удесно показује геометр. површине, линије и тачке. На њој се проучавају и углови, слике, »нормалност« (управност), паралелност и «конгруентност« (подударност). Но и поред тога, — што би за прве појмове у приступу било довољно, па да се пређе на слецијалније излагање о тачкама, линијама, угловима итд. писац још ту у предговору прелази на доста опширна »посматрања призме«, пирамиде, ваљка, купе и лопте , ма да има засебан део,