Просветни гласник

неколико животописа из српске иоторије

684

дође у Дубровник. И тако Немања — посде малих сукоба — заузме Зету са свимз градовима , осим Котора који су држали људи Радослављеви (владара зетског). Кад се зетски владар нађе у Дубровнику са својим братом, Немањин брат Мирослав, кнез хумски, поче их искати од Дубровчана. Ну Дубровчани се стадоше правдати, како су боље могли, говорећи, да им је немогуће икада по жељи учинити, јер нису ради обрукати слободу своје државе. На то Мирослав и његови почеше преко других посланика претити Дуброачанима. Ови одговоре, како су, истина, ради да са сваким у љубави живе, али и то без штете за част и слободу своје државе, ма да им је милије изгинути, него то своје изгубити. Чувши то браћа на годину скупе приличну војску и сађу у Конавље с намером , да се примакну к бедемима Дубровника. Али Дубровчани извештени о томе раније, беху скупили добру војску, добавивши приличан број људи из Котора и Драча, вароши, које беху тада одате владару зетском, Радославу«. . . . У Конављима, где беше и дубровачка војска, српска војска очекиваше остатак, „па да се примакне к зидовима града Дубровника, те да почне опсаду, или, како беше у ствари хитно, да препречи упад Дубровчана у земљу Мирослављеву. Тада сенат дубровачки изда наредбу заповеднику своје војске (Бобалићу), чим прву прилику добије, да удари на војску Мирослављеву. Дубровачки војсковођа нареди војсци својој да почне као баја. и бежати, иа и сам остави утпрђења и иође за њима. Али Дубровчани уставивши се на згодном месту, обрну се против српске војске, принуде их у бег и разбију. С тога се Немањчни људи окануше опсаде Дубровника, али за никада не престаше поносито мрзити. А Радослав и брат му, видећи те мутње, крену се из Дубровника у Драч, и по царској (грчкој) заповести њима не би дата никаква област. 1 Ну Немања заузев Зету, није мировао. Млечићи зарате с грчким царем па и Немању потстрекну на то и он нападне на грчке области у северо источном правцу од своје државе, а и на другим странама. (Тада је отео пределе: Левач , Белицу и Лепеницу). Цар грчки по што уреди своје послове у Маџарској, удари на Орбе »да им плати дрскост." Немања је покушао да се бори, али видећи да се не може ни из далека мерити са добро извеџбаном грчком војском , „повукао се у горе и врлети и стењем се заклонио. За тим је, бојећи се да не буде лишен владе над Орбима и да се престо великожупански не да једном од оних »који су веће право имали® — изашао пред цара „ириклонио главу к ногама царевим и прућивши се колико

1 То је било у другој и трећој години његове великожуианске владе. Од то доба има 713 год.

I је дуг, молио за опроштај и мир а . Цар је пристао на мир само с тога, да би одвратио Србе од савеза са западним народима, с којима су били већ почели не што шуровати. Том приликом Орби (Рашани) су признали над собом врх. власт грчку. — После овог измирења цар се врати у своју престоницу, по својој жељи, праћен Немањом. Пробавив тамо неко време, Немања је задобио велико поверење и при.јатељство грчкога цара, врати се дома, и без икаква зазора од цара почне уређивати своју државу. 0 Проаитивање. 3. У то време прилично се била распрострла по Србији богомилска или бабунска секта, која се у Србаји увукла из Маћедоније. Људи, који су ирипадали овој новој вери, нису хтели много што шта, што је било код наших старих ; па тако нису хтели ни женење какво је и данас и друге наше лепе обичаје. Тиме су они почели рушити аородицу , српску (а и словенску) најмилијз", најзнатнију и најсветију установу, а рушећи њу, рушила се тиме и оаштина и жуа а па и цела држава Разуме се да Немања , који је ишао на то, да уједини све сриске з емље, није могао допустити, да се по народу српском шири вера, супротна његовој тежњи. С тога је устао против ње са свом строгошћу. Он је сазвао збор (сабор) у Расу и ту је решено : да се богомилство са свим уништи. За тим је ударио на њих : »једне спалио , а друге разним казнама казнио, неке прогнао из државе своје а њихне домове и цело имање раздао нљастима и слеаима. Учитељу пак њихову, који није веровао Христа сина божијега, одпекао Је јеаик, његове нечастиве књиге спалио, а за тим га прогнао, запретив да му се ни проклето име више не спомиње. Тако је Немања са свим искоренио ту проклету веру, да се није више ни спомињала у његовој држави." Иетребљењем богомила, Немања је још у понику сатр'о зло, које је хтело подгристи корен младој др жави српској, а то је, као владалац и требао да учини, само је много строг био и није требао књига спаљивати. После овога Немања је имао нешто мало посла и са папом, поглавицом католичке цркве. Ствар је била у овоме : У Србији је било неколико епископија, које су биле под старешинством дубровачког архијепископа. Овај архијепископ споречка се нешто са једним епископом из тих епијскопија (которским).. којега страну прихвати Немања и одузме од дубровачке архијепископије потчињене јој епископије у српским земљама. Осим тога један архиеиископ (барски), из срнске др жаве, призна католичког митрополита (спљетског) за старцјега обећав да ће лично или иреко посланика то