Просветни гласник

739

93'

сматрао скоро као Једнаке" оне резултате, који се раздикују већ у другој децимади. За вредност Лудолфовог броја с 5 децимала (гг-=3 - 14159) вели писац: „узима се само онда, кад је пречник, одвеК велики". А колико то одвећ велики може бити ? . . . Нећемо рећи, да је писац оваким заступањем математике издао себи рђаиу сведоџбу математичну, него ћемо само зажадити, што он оваким — ваљда — „ ноиуларисањем" награђује прецизност и тачност математичких истина. III Да нрегледамо у кратко и његове ирактичне делове. Можемо одмах рећи, да су и опи врло рђаво заступљени у овакој књизи, која треба да буде учебник за ниже разреде гимназија. Говорећи о снравама за бележење тачака у пољу вели : „У пољу, особито (?) при примеравању бележимо тачке: са кочићима, штаиовима (?), моткама и сигналима. А како се врши ово бележење, као и како се у некој правој обележавају две и више тачака у разним случајима, о томе се не говори, а овамо је нужно да се донесе опис па чак и слика великих снгнала, који се употребљују при триангулисању ; тако и доцније при премераваљу површина и претварању слика казује чак и такве случаје, који спадају у специјалност ниже геодезије! . . . После одељка о правим линијама, не говори одмах и о премеравању њиховом, што би било природно, већ у четири листа прелази целу теорију о угловима, па тек онда долази иремеравапе иравих. Но ту налазимо праву збрку старих аустријских мера с метарским. За пример најбоље ће послужити овај пасус: , 11 а предметима и упољумеримо са цолштоком, хватном летвом, пантљиком и ланцем," а одмах даље: „цолшток има 3 метра дужине, а подељен је у децим., центим. и милиметре, или је подељен у стопе итд." Код ланца вели да има „ 10" дужине, или може имати 20 м. дуж. итд. поједини чланци имају 1 1 1П хвата (?) у дужини, и везани су . . ." Зар ово није права збрка у мерама ?! И данас, кад ваљда нико не употребљава више хватни ланац и хватну пантљику, наш писац сматра за нужно, да им даде угледно место у школском учебнику ! . . . На стр. 8. вели : „хоризонталну линију постављамо с тако званом зидарском равњачом или са либеном (ваљда либелом?)", а шта је то зидарска равњача и либела, и како бива то постављање, нисац ни ту, ни пре тога, ни речи не вели. Опис тих справа изволео је писац ставити сасвим на крају књиге. У 12. одељку (стр. 49.) прелази све случаје мерења правих помоћу ланца. А мерење, кад је цела пруга неиристуина (стр., 53., 54. 55. и 56.) тако му је заметно и неудесно, да ваљда нико више не би мерио таквим начином, кад има лакших и практичнијих. За

тим прелази на задатке," које разрешавамо с ланцем у иољу а (као да досадањи задаци о мерењу иравих | нису свршавани „ланцем" и у „пољу"). То су додаци о дизању и сиуштању управних и повлачењу иаралелних. „Снимање мањих иовршина с ланцем и моткамџ" узео је — као што вели — из „Ниже Геодезије Мих. Петковића !" Остављајући на страну то, што је он из г. Петковићевог „Земљомерства" повадио и такве задатке, који су били посве излишни за „Поподарну Геометрију," наиоменућемо дајесвојом ненажњом писац и ту правио погрешке, које се код г. Петковића не налазе. У почетку (стр. 72.) вели : „Свака површина образује Фигуру". У кодико је ово растегљиво у тодико и погрешно. Биће ваљда обрнуто : да „Фигуре" образују површину, а Фигуре су образоване из иравих и кривих линија. Код г. Петковића је то одређеније казано : „Свака земна површина образује у границама својим извесну Фигуру". Но писац је ваљда сматрао за нужно да у својој „пупуларној" геометрији буде неодређенији ? ! . . На више месга говори, како „треба смањити ли. нију и смањену иренети на папир," — но нигде ни једном речи не показа. на какав се начин то врши! Па ни сдике није хтео верно дакопира. На страни 76. веди: „ТаЧка Ј утврђена је у сдици ради контроле са 0 и 0," — док у сдици није то учињено; тамо је само са 0, „утврђена." Код г. Петковића је то добро, а пишчевом ненажњом начињена је бесмнслица. Тако исто нри снимању иовршина код „окружавајуће методе" (стр. 79.) говори једно а на слици је израђено са свим друго. Чудновато је, како .је иисац поклањао тако мало пажње овом учебнику за ншке разреде!... На стр. 81. при премеравању „криволинејних фигура" веди, да „треба побележити у граничној динији Фигуре што више тачака." Зар ириближна тачност таквог премеравања зависи само од „што веКег " броја тачака? Како треба тачке узимати, то је код г. Петковића лепо објашњено на стр. 99. После мерења површина прелази „ иреобраЛање слика " у непотребној опширносги, а међу тим о подеди слика нема ни спомена, ма да је подеда за практичну геометрију много кориснија и потребнија од „преобраћања." На завршетку ове књиге јесте одељак о „ниведисању и мерењу висина." Мисли ли бисте, да ћете ту наћи бар најопштије појмове о нивелисању и задатке о мерењу висина разних предмета? не, ту од свега тога писац прелази хоризонтално постављање помоћу зидарске равњаче и либеле, и казује, како се служимо са једначком (?)" при одређивању висине двеју крајњих тачака задате праве. То је све.